I eto sad, skoro pa iznuđene teme. Mada, kao prosvetni radnik – učitelj, kao osnivač portala za kulturu, obrazovanje i priključenija Pokazivač, nekako i nije neobično o ovome da kažem nešto, pogotovu u ovom vremenskom preseku, preseku karijere najboljeg sportiste i čoveka sveta – Novaka Đokovića.
Znate, nije lepo pljuvati. A nije lepo ni ćutati i gledati kada neko nekoga pljuje. Nije lepo ništa od toga. Nije ljudski. Posebno nije ljudski sve to raditi kada se radi o najboljem, najblaže rečeno – jednom od najboljih.
Novak Đoković nije obična osoba. Da tako jeste, ne bi bio ono što jeste. I zdrav razum i činjenice, kao i dokazi, to govore.
Pljunuti nekoga je loše. Pljunuti nekoga kada ne može da to izbegne, kada je nemoćan – još je i gore. Pljunuti nekoga kada ga većina pljuje je najgore, baš kao i o tome ni reč ne progovoriti.
E, sada malo o pljuvanju pod prozor. Svako ko nekoga pljune, treba da zna koliki mu je dobačaj. Naš narod, dobri, stari, evropski, kaže – možeš samo da mi pljuneš pod prozor. To bi, za ove mlađe naraštaje, da pojasnim, značilo da mu ne može ama baš ništa.
Zaključak. Pljunuti običnom čoveku – mož dobaciš do pod prozor. Pljunuti Novaku Đokoviću – mož samo do pola tog puta. I znaj, što je duži protok vremena, domet te pljuvačke se smanjuje. A još, ako u međuvremenu (a i to se često dešava) vetar promeni smer, mož se desiti da taj koji je pljunuo u stvari pljune sam sebe.
Pouka: Ljudi, ne treba pljuvati.
Poruka: Novače Đokoviću, samo ti pokušavaju pljunuti pod prozor. Mi, koji te poštujemo i volimo, znamo da neće uspeti, a znamo i da vetrovi menjaju smer. Znamo i mi i da dunemo, znamo i da svirnemo, a znamo i da zapevamo i zaigramo. Podrška, NOVAKUJEMO!
„Još ćemo se mi ćerati“. Nije ti ovo bio ni prvi, a neće ti biti ni poslednji AU! Idemo dalje! Ti svoj put znaš!
