O poeziji koja je između zemlje i neba, bola i svetlosti,
čoveka i večnosti pronašla svoj glas
Paun Petroniejvić „Bela pena“, Svitak, 2026.
Postoje pesnici koji odu sa svojim vremenom. Postoje i oni koje vreme, naizgled, skloni u stranu, pa ih neka nova generacija ponovo otkrije. A postoje i oni treći. Oni se ne vraćaju zato što su bili zaboravljeni. Vraćaju se zato što nikada nisu ni prestali da budu prisutni. Paun Petronijević pripada upravo takvim pesnicima.
Njegov život bio je kratak, prekinut bolešću 12. avgusta 1962. godine, u dvadeset šestoj godini. Ali njegova poezija nije pristala na taj kratki rok. Od prve objavljene pesme „Sevojno“ 1953. godine, preko zbirke „Pastir traži dno neba“, koju je pesnik stigao da vidi za života, pa sve do brojnih posmrtnih izdanja, antologija, prevoda, kritičkih tekstova, nagrada i novootkrivenih rukopisa — Paunov život u književnosti traje. I to je prva neobičnost ovog pesnika. On je umro mlad, ali njegova poezija nije ostala mlada. Naprotiv. Što je više čitamo, sve nam se čini da je Paun u svom kratkom životu stigao da prođe kroz neobično veliki prostor ljudskog iskustva: od detinjstva do smrti, od seoske njive do beskraja, od majčinog glasa do kosmičke tišine, od hleba i rakije do pitanja šta je duša, od ljubavi i tela do straha od nestajanja.
I zato ga nije lako smestiti u jednu književnu fioku.
On je istovremeno pesnik zemlje i pesnik večnosti. Pena koja misli. U pesmi „Bela pesma“ Paun gradi jedan od ključeva sopstvene poetike. Pena se pojavljuje kao nešto lako, prolazno, gotovo beznačajno. Ali upravo iz te prolaznosti pesnik izvlači čitavu filozofiju postojanja. Pena postaje život. Pena postaje mladost. Pena postaje san. Pena postaje telo. Pena postaje čovek. A onda dolazi strašna i jednostavna istina: ništa nije trajno. Osim, možda, same pesme. Taj paradoks je duboko upisan u Paunovu poeziju: Čovek je prolazan, ali, njegova potreba da ostavi trag, nije.
U „Beloj tajni“ taj prostor postaje još dublji. Na granici gde prestaje vidljivi predeo i počinje ono što više ne umemo da imenujemo, reči gube svoju sigurnost. Jezik više nije dovoljan da objasni svet.
I tu Paun ulazi u prostor metafizičkog. Ali njegova metafizika nije hladna. On ne stoji iznad života i posmatra ga. On u njega ulazi do kraja.Njegovo „nebo“ nije bez zemlje, a njegova večnost nije bez tela. Od njive do svemira Možda je upravo to najveća vrednost Paunove poezije. On ume da govori o svemiru, a da mu pod nogama ostane zemlja. Majka. Otac. Njiva. Reka. Voćnjak. Hleb. Žetva. Vino. Rakija. Konj. Ptica. Selo.
Sve ono što bi neko mogao da nazove „malim“ svetom kod Pauna postaje veliki svet. U pesmi „Pesnici svoga hleba“ seljak više nije statista u pejzažu. On je pesnik. I to je jedna od najlepših Paunovih ideja: rad nije samo muka, hleb nije samo hrana, a čovek koji obrađuje zemlju nije samo onaj koji proizvodi. On stvara. Zato su njegovi „čudni seljaci“ i pesnici i filozofi. Samo što je njihova filozofija nastala iz života, a ne iz knjige. Oni misle rukama. Misle znojem. Misle hlebom. Misle rakijom. Misle gubitkom. I upravo zato njihova mudrost kod Pauna ima težinu stvarnog života.
A onda dolazi ptica. Jedan od najvažnijih simbola njegove poezije. Ptica je kod Pauna istovremeno ljubav, sloboda, duša, želja, odlazak i povratak. Ona je ono što čovek želi da bude, a što mu život neprestano oduzima. Zato „Ptico moja“ nije samo ljubavna pesma. To je razgovor sa onim delom sebe koji još ume da leti. I kada se u njegovoj poeziji pojavi „Mala Ptica“, osećamo da je ona mnogo više od konkretne žene ili voljenog bića. Ona postaje druga polovina pesnikovog postojanja.
Zato je zanimljivo što se motiv ptice pojavljuje i u njegovim najkraćim pesničkim oblicima, gotovo kao da je Paun znao da se velika osećanja ponekad najbolje čuvaju u malom prostoru.
Tu se otvara i jedna važna dimenzija njegovog pesništva — bliskost sa haiku osećanjem.
Ne samo formom. Više, načinom gledanja. Sposobnošću da jedan dim, sneg, ptica, list, vetar ili trenutak pretvori u čitavu filozofiju postojanja. Kao da pesnik zna ono što veliki pesnici uvek znaju: ne mora se mnogo reći da bi se reklo mnogo.
Ali iznad čitavog njegovog pesništva stoji senka smrti. Ne kao ukras. Ne kao književna poza. Nego kao stvarno prisustvo. Paun je živeo sa bolešću. Njegova poezija zato smrt ne posmatra izdaleka. Ona je njegov sused. Njegov saputnik. Njegovo pitanje. I možda upravo zato kod njega nema mnogo patetike tamo gde bismo je očekivali. Umesto toga postoji nešto mnogo teže: prihvatanje činjenice da čovek zna da će umreti, a ipak želi da živi.
U „Poslednjem vapaju“telo je na granici snage, ali duša još traži oblik.ž
U „Putu do groba“svi putevi, koliko god različiti bili, imaju isti kraj.
U „Verovanju“pojavljuje se ona neverovatna potreba čoveka da se usprotivi konačnosti.
A u „Bljesku u jeziku“ taj čitav životni i pesnički stav ume da se sažme u jednu rečenicu: „Bol može da odnese život ali, pesma će ga vratiti.”
To nije samo aforizam.
To je, čini se, Paunov pesnički zavet. Kada pesnik siđe u blato A onda — iznenađenje. „Časti mi pijane”. Pesnik koji nas je maločas vodio do večnosti sada nas spušta u kafanu, pijanstvo, bračnu svađu, ljubomoru, grubost, neverstvo, nasilje, stid i tragikomičnu ljudsku bedu.
I dobro je što to radi. Jer da je Paun ostao samo pesnik „bele tajne“, svetlosti, ptice i svemira, bio bi nam lep — ali ne bi bio potpun. Ovde vidimo pesnika koji se ne plaši ružnog. Ne ulepšava čoveka. Ne pravi od njega anđela. Pušta ga da bude pijan, slab, smešan, grub, ljubomoran, nesrećan. Ali ga ni tada ne napušta. Zato u ovoj pesmi ima nečeg duboko humanog. Paun ne voli čoveka samo kada je dobar. On ga razume i kada je na svom najgorem mestu. To je već ozbiljna pesnička zrelost.
Jedna od pesama koja posebno pokazuje koliko je Paun umeo da bude neobično moderan jeste „Oglas za dušu“. Forma oglasa deluje jednostavno, gotovo duhovito. A ispod nje stoji ogromna egzistencijalna praznina: čoveku treba mesto za dušu. Ne kuća. Ne stan. Ne kancelarija. Ne zemlja. Nego prostor u kojem duša može da bude slobodna. I tu se Paun, napisan pre više decenija, iznenađujuće približava našem vremenu. Jer šta je savremeni čovek nego čovek koji ima sve manje prostora za sopstvenu dušu?
Paunova rečenica da nikada nije porastao da bi postao zreo nije bekstvo od zrelosti.
Ona je otpor jednoj vrsti zrelosti koja čoveka uči da zaboravi ono dete u sebi. A Paun je, čini se, znao da se bez tog deteta ne može do neba. Čovek kao najveća tema. Ipak, iznad svih ovih motiva stoji jedna reč. Čovek. U „Baladi o čoveku“ ta reč postaje ogromna. Ne čovek kao apstraktni humanistički pojam. Nego čovek koji strada. Koji voli. Koji radi. Koji greši. Koji pije. Koji se vraća. Koji pamti. Koji gubi. Koji se plaši. I koji, uprkos svemu, piše.
Zato se Paunova poezija ne može svesti ni na seosku poeziju, ni na ljubavnu, ni na metafizičku, ni na egzistencijalnu. Ona je sve to. Ali iznad svega je ljudska. I možda je upravo tu njena najveća snaga. Jezik koji ume da zastane Paun nije pesnik koji želi da pokaže koliko zna reči. On želi da pokaže koliko jedna reč može da nosi.
Zato njegove najkraće pesme i aforistički zapisi često deluju kao da su izvađeni iz većeg, nevidljivog razgovora sa samim sobom.
„Svaki je život jedan meteor…“
„Dole je temelj od kostiju, gore od slova.“
„Zaboraviti prijatelja, znači umreti u njemu.“
To su misli koje ne traže objašnjenje. One traže čitaoca. I upravo je zato dragoceno što je njegov „Bljesak u jeziku“ izdvojen i sačuvan: jer pokazuje još jedno Paunovo lice — lice pesnika koji ume da misli u stihu, ali i da stihom misli. Pesnik koji nije stigao da se kaže do kraja Ljubivoje Ršumović je, povodom Paunove smrti, zapisao da je izučio „najvišu školu – školu patnje“ i da je „umro, ne rekavši se do kraja“.
Ta druga rečenica danas zvuči gotovo proročki. Jer Paun se zaista nije rekao do kraja.
Ne zato što nije imao vremena da napiše sve što je želeo. Nego zato što veliki pesnik nikada nije završen svojom poslednjom pesmom. Posle njegove smrti dolazile su nove knjige. Novi izbori. Novi rukopisi. Novi prevodi. Nove antologije. Novi kritičari.Nove pesme posvećene njemu.
Nova čitanja.
Čak su i rukopisi koje je pred smrt ostavio na čuvanje nastavili da izlaze na svetlost decenijama kasnije. Kao da je Paun i posle smrti nastavio da ostavlja poneki stih na nekom mestu za koje smo mislili da je već prazno. Zato je „Nije poslednja“ mnogo više od naslova jedne njegove knjige. To je, gotovo, naslov njegovog pesničkog života. Nije poslednja pesma. Nije poslednja knjiga. Nije poslednje čitanje. Nije poslednji povratak.
I zato je pojava „Bele pene“, izabranih pesama objavljenih povodom devedeset godina od Paunovog rođenja, više od prigodnog izdanja. Ona je još jedan dokaz da se njegova poezija nije zatvorila u vreme u kojem je nastala. Ona se i dalje čita. I dalje tumači. I dalje prevodi. I dalje izaziva nove izbore, nove knjige i nove razgovore. A možda je upravo „Bela pena“ dobar simbol za celog Pauna. Pena je kratka. Laka. Prolazna. Ali ume da ostane na površini dovoljno dugo da je čovek primeti. I dok mislimo da gledamo samo penu, shvatimo da gledamo vodu koja je pokrenula život. Takva je i Paunova poezija. Na prvi pogled jednostavna. A ispod te jednostavnosti — dubina.
UMESTO ZAKLJUČKA
Devedeset godina je, od rođenja Pauna Petronijevića. Izbor iz sabranih dela uradili su Marija Maja Petronijević, Pero Zubac i Milijan Despotović. Milijan mi je i poslao knjigu BELA PENA, koja me je uvela u poeziju ovog čarobnog pesnika. Hvala im na lepoti i čuvanju vrednosti. Ovo je za mene bilo pravo otkriće.
Ali, Paunovu poeziju ne bih nazvala „otkrićem“. Za otkriće je potrebno da nešto dugo bude nevidljivo. A Paun je, izgleda, sve vreme bio tu. U Ribaševini. U svojim knjigama. U antologijama. U pesmama drugih pesnika. U nagradama koje nose njegovo ime. U rukopisima koje su drugi čuvali. U kritikama. U prevodima. U sećanju. I, pre svega, u svojim stihovima.
Zato je možda najtačnije reći: Paun Petronijević nije pesnik koji je zaboravljen. On je pesnik koji se neprestano vraća. Vraća se svaki put kada neko otvori njegovu knjigu. Vraća se svaki put kada neko prepozna sebe u njegovoj ptici. U njegovoj boli. U njegovoj zemlji.
U njegovoj slutnji. U njegovoj želji za svetlošću. Vraća se svaki put kada nas njegova jednostavna rečenica natera da zaćutimo. I možda je zato najlepše što o Paunu danas možemo reći upravo ono što je sam svojim naslovom već rekao: NIJE POSLEDNJA. Ni njegova pesma. Ni njegov povratak. Ni naše čitanje.
Paun je spustio pero kraj bolesničke postelje 1962. godine. Ali pesma nije. Ona i danas piše njegov život.
