Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano objavilo je knjigu poezije “Darovi ljubavi”poznatog javnog i društveno političkog radnika Voja B. Vuletića. Ovo je njegova druga knjiga objavljena u izdavaštvu udruženja Nekazano.
U ime izdavača, Labud N. Lončar o ovoj knjizi kaže: “Darovi ljubavi je druga Vojova knjiga koju naše udruženje objavljuje. Zadovoljstvo je veliko a nadam se da će i čitaoce zadovoljiti njegovo britko pero. Vojo sa jednakim žarom piše o ljubavi i dešavanjima u našem društvu. Svjestan prolaznosti i vremena on ne štedi nikoga, pa ni sebe ostavljajući čist i sjajan trag u istoriji Crne Gore i uopšte, u vremenu. Do sada je napisao više knjiga različitog žanra: „Moje selo bratstvo i ja“, šest knjiga poezije: „Vidici i snovi“, „Biserni brijeg“, „Nezaboravi“, „Znak u vremenu“, „Nova svitanja“ i „Jav iz duše“… Onda knjigu anegdota „Bi mu ga rabota“, monografiju „Anđeo osvetnik – Pop Jako Vuletić“. Dvije knjige publicistike: „Priča o Mašanu“, zbirku kolumni „Bezljuđe“. Član je Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano. Od 2001. godine je u penziji. Ima dva sina i dvoje unučadi. Živi i stvara u Podgorici.Čitaocima je možda poznatija njegova “Knjiga o Mašanu” ili knjiga o Bratstvu Vuletića i istoriji Zete nego njegova ljubavna poezija bašm zbog toga je ovo prilika da se susretnu i sa njom. Nadam se da će nas Vojo i posle ove knjige obradovati sa još jednim svojim djelom, šteta bi bilo da tako ne bude.
Recenziju za ovu knjigu napisao je poznati književnik Slobodan Blažov Đurović koji kaže:” Pesnik – to je vratnica koja se po potrebi otvara i zatvara na izazove vremena. Te dveri mogu da budu od kamena – naoko neosetljive, ali i takve prenose sašaptaje mravlje, zelene mreškaje mahovine na olujnom vetru i mrku turobnost lišaja, koji kao da je prežalio sebe, nalik na zbor staraca koji gataju o pleće, naričuć nad udesom pokoljenja. Pokašto pesnik je vratnica od ljušture školjke – što upija glasanje kitova, hrskanje rakove ljuspe pod meljavom hobotnicine nesitosti, avetinjske sudare vala sa hridima, za plime i jedvačujni odžvon istih za oseke. Ali pesnik može da bude i samo srce školjke, živa mu pulsirajuća drob, što kao tanan seizmograf beleži i najtananije treptaje duše, a kamo li tela. I one čujne za smrtnike, ali i onečujne, koje jedino besmrtnici zalutali među nas, mogu da čuju. Ovi prvi – gavrani su stoletnji – ovi drugi lastavice jednodneva. Ili još bolje – Tiski cvetovi koji su kao te školjke položile droblje svoje ne mareć hoće li sledeći trenutak biti čas poniranja u grobnu tišinu ili vaskrsa. Ne mareć hoće li iko čuti nečuj glasanje unutar zidova ljušture, koja je samo maska privida ravnodušnosti, a zapravo u njoj ko u košnici vri, previre, buja od života.
Ljuštura joj daje privid hladnoće, a zapravo je to pulsirajuća spužva žila, krvi i osebuja. Ova podela nije ni izbliza konačna – može kao lepeza da se širi, u nedogled. Većina pesnika okrenuta je prema vanjskim senzacijama, ali postoje i oni koji se povlače kao ta drob u nutrinu školjke ko da vrše smotru vlastitog sadržaja, introspekciju vlastitog života eda bi čišći, svetiji iskoračili na pozorje bitisanja. Koji ulaze nu raspru s bogom poput Jova iz vlastita nezadovoljstva, osećaja da ma kako i koliko čovek se dizao uzaman je ukoliko duh ne sledi nevidne zapovesti tela, a telo ne prepozna nutarnje šapate duha. Ukoliko su ti parametri u koliziji, balans našeg poistovećenja s božanskim treptajima je narušen, i mi postajemo pružena ruka u prazno, koju ne prihvata ni ljudsko ni božansko, lebdimo na sredokraći između želje i ostvarenja, bića i ništavila, molitve i praznoverja.
Kojoj je od ovih vratnica najbliža Vojinova lirska žica? I njegovo pesničko vjeruju ? I kad naoko izgleda da je od kamena – ona pulsira drobovljem školjke – čuje i jedvačujno, vidi i neviđeno, spoljašnost privid je samo.
Ali i poput mahovine i lišaja osluškuje marširanje mravlje čete nad glavom, fijuke vetra s večeri i zlokobnu tišinu noći. Pesnik je kao ljuspom ograđen od marševskog koraka doba, što srlja u propast, u ime neke više čovečnosti i humanosti, vlastodržaca čiji on jezik i pored najbolje volje ne razume. Stoga naš pesnik spominje saplitanje ’u mrežu vremena’ gde je kakav – takav izlaz glas voljene koji ’dopire iz daljine’ („Čujem tvoj glas“) – budeć čeznju u njegovom srcu – školjci otvorenoj za bruj tišine nečujan za grubo uho sveta uronjena u samodovoljnost i letargiju. Pulsari svetine nisu što i tanani pulsari pesnika koji u mikrokozmu vidi makrokozam, u slabašnom talasu u plićini, čuje grmljavu talasa u dubini. Vuletić je pesnik cesarićevske nostalgične lire, što se ko zna kada i zašto oglasila, ne mogavši da podnese toliku nahrupu stvarnosti u belu nevestinsku ložnicu sanja, u znatnih pesnika, kojima Vojin besumnje pripada“.
