Detinjstvo je neiscrpni album uspomena. Odmakao sam se tek korak od njega, a već mi se čini da nemam mnogo zajedničkog sa nestašnim i nezaglavljenim dečakom. Pre svega, rastegao sam se do 185 cm, broj cipela 46, brkove, bradu redovno brijem.
Jedan događaj me doziva da ga neizostavno uvrstim u ovo razmatranje moga odrastanja i uloge bakinog lika.
Toga jesenjeg natmurenog dana okupili smo se na porodičnom ručku; tetka sa familijom, plus mi, ravno desotoro. Sve je proteklo kako treba. Srećni smo što smo svi zajedno. Nama deci pomažu pri sipanju jela, nešto nas podučavaju. Onda su roditelji zaseli uz piće i priče, a mi smo počeli da se jurimo po hodnicima, sve do podruma. Umirivali su nas i otac i majka, ali slaba vajda. Tišina je trajala kratko i mi bismo ponovo počeli da se guramo, gađamo čim stignemo. Onda se pojavila baka i mi smo stali onako zajapureni u licu.
– Oblačite se, idemo u šetnju – rekla je baka nekako zagonetno.
Obradovali smo se, samo da se izađe iz kuće. Jedva smo se potrpali u kola, deca ne sede na prvom sedištu, to znači nas četvoro pozadi. Otac je proverio da li su vrata zaključana, krećemo. Da li mi se pričinilo ili je baka izvodila neke akrobacije. Tresli smo se na sedištu, klizali napred-nazad, u svakom slučaju, Lena reče da joj je muka.
Parkirala je kod gradskog jezera i pustila nas da se igramo.
– Skačite sada koliko hoćete – rekla je nekako osvetnički. Jurili smo levo-desno po travi, gore-dole po stazama, onako u jaknama, kapuljačama i u čizmama.
Brzo smo se umorili. Nije bilo ni soka, ni vode, ni čokolade, ništa baka nije ponela. Počela je kišica i morali smo ponovo u kola. Pitali smo baku kuda sada idemo, a ona nam je odgovorila da je to iznenađenje. Mi smo nekako sasvim logično očekivali da nas vodi na kolače, palačinke. Ali, ne bi ništa od toga.
– Eto, prolazimo pored Velikog parka – kaže baka kao da je malo manje ljuta.
Tek stigosmo pred veliku zgradu.
– To je Muzej „21. oktobar” – pokazuje rukom naša baka Smilja.
Kišica pomalo sipi. Iznad nas teško oblačno nebo. Svi smo navukli kapuljače na glave, i baka. Zastajemo pored velikih ispisanih panoa. Onda je baka otpočela priču o fašistima koji su 21. oktobra 1941. godine pokupili iz kuća i ulica na hiljade ljudi i iz gimnazije đake, doveli ih tu u šumaričke šupe i zatvorili. Ljudi se nisu nadali nikakvom stradanju, ali, kada su počeli rafali, onda su na brzinu ko je umeo i mogao, pisali svojim najmilijima poruke.
Baka nam čita poruke.
„Dragi tata, mama. Pozdrav poslednji put. Ljubiša”.
„Zbogom zanavek. Ljubi sve vas tata Laza”.
Sećam se kako je Vojin počeo da plače, Anđelka isto, Lena se stisnula uz baku, a ja sam se strašno uplašio.
– Bako, bako, nemoj to pričati – kroz plač sam govorio. I zaista, baka je povela prema vratima Muzeja. Ispred ulaza bio je neki spomenik, kao kostur i Vojin je rekao:
– Bako, da li je ovo tata Laza?
I nastavio da plače. Baka je rekla da jeste.
Kada smo već poodrasli baka je pričala o tom nemilom događaju kroz suze…
– Kako sam pogrešila, kako sam vas opteretila onako male tugom i strahom. Ne mogu to da prežalim, anđeli moji dragi, kako sam vas rastužila…
Istina, taj događaj je imao dalekosežne posledice
Prvo, baka je opasno iskritikovana, što je nepedagoški postupila prema nama, deci.
Drugo, ja sam u vrtiću ispričao kako su Nemci naši najveći neprijatelji i kako su streljali đake i kako je tata Laza pisao pismo, i opet sam plakao jer su pobili naš narod. Vaspitačica Goca me je tešila i podigla na krilo i rekla da mi njih nikada nećemo zaboraviti.
Treće, Vojin je naučio napamet celu pesmu „Krvava bajka“, koju mu je recitovao njegov deda i neprestano je tražio da je recituje pred drugarima, jer su đaci bili pravi drugari i svi su umrli zajedno, u jednom danu. Vaspitačica je tetki skrenula pažnju na njegovo čudno ponašanje. Tetka je ispričala slučaj i molila vaspitačicu da bude strpljiva i da mu pomognete dok to zaboravi.
– I noću se trza i priča nešto.
Vinovnik svih tih događaja, baka, imala je utešno objašnjenje.
– Pa, normalno je da su plakali. Oni su rodoljubi i vole svoj narod koji je postradao. Nećete valjda da ne puste suzu u Šumaricama.
Bilo mi je mnogo žao bake, koju su svi grdili.
Sada znam da sam tada postao rodoljubac, da sam prvi put zaplakao radi rana roda moga. Ono Šantić reče „Mene sve rane moga roda bole.”…
Rodoljublje, brale, boli.
– nastaviće se –
Osmo poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
