Oran: Pa prijatan dan bi bilo možda kasno reći…Ali, za prijatno predveče, kao i veče smatram da neće biti kasno…Dakle, prijatno, baš…A dođe i veče….polako…Pa onda, prijatno i veče… A što se tiče noći….pa valjda ćemo se videti…bar nešto od nas..:)
Noć kao dan kad mi dođes u san….Ovo kao ja pokušavam da postanem pesnik…Oprostite, ali…šta ću kad nemam širu publiku…Osuđeni ste da bar u onoj meri u kojoj Vam nije strašno podnosite ove moje budalastine. Baš.
A san kao dan kad mi proviriš u misao jutra…
Kad poželim da si sa mnom i juče, i danas, i sutra.
Kad poželim da mi s tobom zora svanjava
i veče sa tobom smrkava.
I oblaci kad se namršte, i kiša osvezi misli…Kad duga grane…
Kad tvoj osmeh svane!
E, onda shvatim da si samo ti bitna,
kao prva, i poslednja pomoć hitna.
Srce ludo lupa, pravi trostuki salto usred mojih grudi..
Čovek brani, a u čoveku plač ljubav nudi.
Divota, lepota, misli strahota…
Kažu naši pametni stari – sve je to deo života.
A da li je i mog, da li je i tvog…
???
– nastaviće se –
Osmo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
