Ovo putovanje je planirano kao nagradno putovanje odmah posle mog prijemnog ispita. Dok sam ja mozgao i pripremao prijemni, porodična ekipa je ugovarala putovanje u Sidnej, gde živi ujak Aleksandar sa porodicom. Viđamo se preko vibera mi mlađa generacija. Ujak ima Stefana i Anđelu, malo starijih od nas sa ove strane. Već rade, kako kažu, „imamo biznis, pravimo pare.“ Imaju i dve kuće koje „rentaju“.
Roditelji naše ujne Nataše, mamine i bake Milice snaje, odselili su se osamdesetih godina u Australiju zbog loše situacije u tadašnjoj Jugi. A ujak i buduća ujna upoznali su se ni manje ni više neko na smotri trubača u Guči. To je priča za sebe. Ujak je ugledao u kolu, koje je tu cupkalo, lepu devojku koja nije imala pojma o igranju, jer se neprestano sudarala sa plesačima i na levoj i na desnoj strani. Skočio je u kolo do devojke koja kolo kvari i pokušao da joj pomogne, brojeći korake i pokazujući pravac kretanja. Ona je prihvatila to podučavanje, pristala da popiju zajedno pivo i tako je to počelo ispod planine Jelice.
Žarila se ljubav preko telefona, dok se ujka nije odlepio od evropskog kopna i ugradio u zemlju kengura i koala. O toj bolnoj rani mojih Petrovića prepričavale su se priče. O babinom i dedinom prekookeanskom letu u trajanju 26 sati, mogle bi se napisati priče i priče.
Sada se na put spremamo majka i ja. Odgovara. Položio sam ETF, a sto puta sam ponavljao poznat:
– Eto, što ne odoh na FON!
Pakovanje je trajalo poprilično. Kupovanje poklona, bakin hekleraj, svakome ponaosob poklon; ne sme ovo, ne sme ono… Toliko kilograma po osobi.
Nikada nisam čeznuo za putovanjima, posebno iznad mora i okeana. Šumadinci ne ljube dubine. Naša reka Lepenica nikome nije pobudila ljubav prema plivanju, osim žabama. I sada me prožima po stomaku taj dnevni deo leta preko dubokih voda okeana. Džaba pogled s krova po afričkom i azijskom kontinentu, brale, kada se nađeš iznad plavetnila najdubljeg mora, kada trese kao da se voziš po najgoroj kaldrmi, kada stjuardesa „sestra Desa“ umilnim glasom daje uputstva i pratimo informacije na ekranima, nije lako. Kada bih mogao, vratio bih se, džaba ti Australija.
Ali, majka se drži dobro. Nasmejana, opuštena, u sportskoj odeći baš mi imponuje što je moja majka. Ona je ove daljine već jednom preplivala. Kao studentkinja anglistike bila je mesec dana u Kembridžu „na praksi“, onda sa ćaletom mesec dana kod brata u Sidneju, i o tome mi je priča uz podeljeni desert, smejući se do suza pričajući kako je ćale jedva preživeo let. Rekao joj je sasvim iskreno da ne zna kako će da se vrati. A kada se vratio u detalje je pričao ocu i majci zašto nikada ne bi mogao da živi u Australiji, što su oni zdušno podržavali.
– Može se to videti, ali ni u snu tamo ostati – zdušno su ga podržavali roditelji.
Pogled na Sidnej tokom sletanja je veličanstven. Zaista vredi svih naših muka.
Doček na aerodromu me je razbudio i rasturio. Koji osmesi kroz stakla, dok čekamo prtljag, koji zagrljaji, suze. Neverovatno. Krv nije voda. Grli se moja majka sa bratom, baš dirljivo.
-Vidi ti našeg Petra, kakav šmeker! E, ovde ćemo mi njega oženiti – priča ujna i grli me, pa ujak, pa Stefan i Anđela, tapšu me po ramenima, uzimaju kofere i tako se smejemo preko suza, razgovaramo da nas svi čuju. Stefan je primetio da sam reagovao na glasnost našeg razgovora, pa me uteši:
– Ma, tu te malo ko razume, a ko razume to su naši.
Šta da zabeležim i izaberem od mnoštvo stvari koje sam video i šta sam sve doživeo tokom jednomesečnog boravka u Australiji.
Svaki vikend smo putovali na novu lokaciju, fotografisali i snimali kamerom, s namerom da napravimo dokumentarni film uz pratnju aboridžinske muzike.
Obilazak Opere bio je stvarno događaj. U obliku školjke kao da lebdi nad vodom. Jedinstveno. Tu su gostovali muzički kolosi. Divota. Šetajući trgom pored Opere, čuo se čudan zvuk instrumenta uličnog svirača oko koga je bio gust krug slušalaca, od kojih se nije video muzičar. Ali, ujak mi reče da je to Stevan. Tako su ga nazvali Krajišnici naši i naučili ga srpski. Priđem i kažem:
– Zdravo, kako si? Kažem uz osmeh i podignute ruke čoveku koji sedi na šarenoj prostirci i duva u baš dugačak rog, drveni instrument (diđerido).
– O, zdravo, ti si Srbin! I ja Srbin. Mi braća…
– Drago mi je, Stevane – kažem čisto familijarno. Majka spušta prilog, uz osmeh.
Opet vidim misteriju života. Aboridžin Stevan postade mi blizak za tren, mogao bih sa njim šetati, popiti pivo, najnormalnije, kao sa Lazom ili Đoletom. Gledam njegove sjajne oči i mislim zašto je pristao da bude Srbin, moji zemljaci su to njemu objasnili, garant.
Tokom krstarenja ovom čudesnom zemljom, prisećam se profe geografa, poseban lik, koji je verovao kao i svaki prosvetar, da je njegov predmet najvažniji. Od njegovih predavanja, vidim da je ostalo tragova. Sećam se neme karte Australije i profinog zapovedanja:
– Ucrtaj Sidnej, ucrtaj Pern, Viktorijsku pustinju, Gibsonovu pustinju – sve mašući čuvenim štapom oko moje glave.
Australija, Srbija naširoko. Ima nas u Sidneju, Melburnu, Pernu… Prilično su organizovani. Imaju svoje crkve, klubove, prodavnice, u udruženjima pevačke grupe, folklor, super izrađene kostime. Jedno veče sam se tako izigrao, kao nikada u životu. Svaka čast, igraju bolje od mene. Govore srpski sa akcentom. Većina mladih je rođena u Australiji i zemlju predaka nisu ni videli.
Ćirilica teško prolazi. Ali, ovde se drže zajedno, jedu „našu hranu“: sarma, prebranac, podvarak, gibanice, peku prasiće i rakiju (tajno). Išli smo u vjetnamske, kineske restorane, tek da probamo. Družeći se u srpskoj zajednici, imate osećaj da je Australija Srbija, samo rastegnuta do bola. Plus što gledaju naše TV kanale. Sve u detalje znaju šta se događa u Srbiji, a manje šta se događa u Australiji.
Đoković je ovde najomiljeniji lik. Organizovano se odlazi na turnire i žestoko navija. Dok mi o tome pričaju, setih se bake Smilje i njenih drugara, kako bi oni u tome pohodu uživasli. Jednom je rekla da ne bi žalila pare za taj doživljaj.
Prilikom jednog nedeljnog ručka naslušao sam se tragikomičnih priča o prvim danima boravka u ovoj neverovatnoj zemlji sa hiljadu nacija.
Ujnina mama Slavka priča kako je radila neke dodatne poslove. Jedva je znala pedesetak engleskih reči, čistila je u jednoj banci. Službenica joj je dala uputstva, pokazujući rukama šta sve može brisati. Zatim je desnim kažiprstom mahala levo-desno pokazujući jedan metalni sanduk, govoreći:
– Don’t touch!
– Ok, ne brinite – rekla sam gospođi. Ali, kada počnem da čistim, ja sve prebrišem, onda uzmem crevo da pod lepo isperem. Da ne pokvasim obuću, ja se izujem, leto, baš me rashlađuje. Onda vidim onaj sanduk sav u prašivi i paučini. I pomislim, izbrisaću ja to, neće oni ni videti. Ali, vraga. Kako ja počeh da brišem, otpočne takvo zavijanje i pištanje da sam se prestravila. I ne prestaje. Za minut nastade strka, obezbeđenje; ja stojim kao ukopana. Moj šef stiže i viče:
-My God, My God …What have you done…
Onda širi ruke.
-Aj, ništa. Aj samo brisala…
A kada je video da sam bosa, uhvatio se za glavu i pokazuje prstom na moje bose noge.
Brže-bolje dodajem:
-Aj lav bosa. Aj lav bosa…
Čovek se uozbilji pa reče:
– Thank you, Slavka, but I am married – kaže pokazujući prsten na ruci, malo se poklonivši.
Ne razumem pa stavljam ruku na srce, kao izvinjenje i on stavlja ruku na srce i kaže:
– Sorry…
Bio je to nezaboravan nedeljni ručak i priče kroz smeh ispričane o tegobnom životu u tuđoj zemlji koju su teško prihvatali kao svoju.
I sada gospođa Slavka šopuje u šopčićima, radi u gardenu, sedi na taras, ima batrum u kome se evri dej kupa. Dakle, to su australijski biseri za pamćenje!
Sa devojkom sam pričao dnevno najmanje dva sata. Sve joj prenosio uživo: izgled plaža na kojima se ne bih kupao, parkova sa kengurima koji mogu biti baš umiljati, ali i nepristojni; ukradu ti tašnu, sendvič i onda pobegnu; koale koje ceo dan dremaju, nema frke kod koala, žirafe, tigrovi, kornjače, ptice neverovatnih boja; izgled tog ogromnog zoo-parka viđen prilikom vožnje žičarom, pogleda sa restorana na 15. spratu, neodoljive kupove sladoleda, cmoktao poljupce ispred ekrana ajfona. Kako se radovala i jedva čekala da se vratim, moja Jelena. A i meni ispred očiju lepršala njena kosa plava.
Sada kada ovo pišem ne mogu da verujem da se naša ljubav raspukla kao balon, nedugo posle mog povratka iz Australije.
Da li bi se to dogodilo da nije bilo ovog putovanja, ne znam. Šta su to prave, a šta slučajne ljubavi i kako čovek da zna da je doživeo pravu ljubav, pa da za nju zagine. U svakom slučaju, opasno sam je voleo na daljinu, u Australiji, pa mi je dala posebnu snagu da sa daleko manjim nemirom, da ne kažem strahom, preletim u zemlju Srbiju, u njen zagrljaj. Ispostaviće se da je moja velika ljubav imala staklene noge, koje će se slomiti prvih dana tek započetog našeg studentskog života. Popravka nije bilo. Dugo smo šepali i ona i ja te jeseni u Bogradu.
Dok finiširam ovu zabelešku u želji da događaj sačuvam u originalu, pevušim Akijevu pesmu koja je sama zasvirala sviralu:
Kad krenu bitke dođu porazi, ti znaš da nije lako isti ostati/
Moje zastave, nikad na pola koplja /Ljubav se ne predaje…
Moje zastave uvek su iste boje/ na njima ljubav caruje…
– nastaviće se –
Trinaesto poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
