fbpx
spot_img

Dragana Kiklić: Živ se čovek na sve navikne

Ne tako davno u jednom selu živeli su obični ljudi. Danju su radili na svojim njivama, livadama, brinuli o svojim životinjama, a uveče, kad se sve smiri, okupljali su se u svom zadružnom domu. Tu su se mešali glasovi dece, staraca i žena sa smehom mladića i muškaraca u punoj snazi i pesmom razdraganih devojaka. Baba Mara je donosila najbolju pitu i sitne kolače, Veselko ih je zasmejavao do suza svojim šalama, Mira se igrala s decom i brinula o njima. Časlav je bio najmudriji pa je svojim savetima pomagao svima koji su imali neki problem; Stojan je umeo najlepše da priča, ali i da sluša priče drugih – kako im je prošao dan, koje novosti su čuli, itd. Od priče bi se odmarali kroz pesmu.
Svi su pevali – za svoju dušu i jedan za drugoga. Vremenom su pesmu počeli da prate svirkom svojih instrumenata, ko je šta imao i kako je ko znao da svira. Neki su svirali bolje, neki lošije, ali to nije bilo važno; oni su bili važni, osećali su da su potrebni jedni drugima, da su deo te velike porodice, da uvek mogu da računaju na podršku i da nisu sami.
Uživali su u svakom trenu, svakog dana svog života. Videlo im se to u očima svaki put kad bi se pogledali, a jedino u oči su se gledali.
Opušteni i srećni odlazili bi na spavanje, spremni za novi dan i nove napore.
Uživao je i stari kmet sela koji je svake večeri bio tu sa svojim meštanima. Osmehivao se osmehom mudraca dok ih je gledao tako na okupu, složne kao da su članovi jedne porodice. Misleći da će tako uvek biti, spokojan je i umro.
Nasledio ga je mladi kmet. Kažu: proputovao svet, mnogo video i mnogo naučio. Odmah se dao u akciju, hteo je da promeni sve.
– Ovo ne valja! – rekao im je – Moramo da radimo kako rade svi u svetu, više i bolje.
Meštanima ispočetka nije bilo jasno šta su to oni radili pogrešno i šta bi to bilo više kad im nije ništa nedostajalo. I šta bi sa tim viškom radili, ali… kmet je kmet – mora da se poštuje. Prošao je svet, a oni nisu mrdnuli iz svog sela.
Prvo im je doneo neko seme za nove i veće plodove. Plodovi su istina bili veći, ali nisu bili tako ukusni. Kad to valja svima u svetu, mora da valja i njima, pomislili su i prihvatili novinu. Uostalom, živ se čovek na sve navikne.
Uskoro je prestao da se druži s njima. Imao je mnogo planova i nije imao vremena za gubljenje.
Onda je jedne večeri, slučajno prolazeći pored zadružnog doma, čuo smeh, pesmu i svirku. Odmah je ušao i ozbiljnog glasa rekao:
– Ovo ne valja! Ovako nikad nećete biti slavni i poznati.
U čudu su ga pogledali: zašto je potrebno da budu slavni?
– Hoću da se za ovo selo daleko čuje, da budete najbolji, da pobeđujemo, da osvajamo nagrade.
„Šta je važnije i veće od ovakvog druženja? Ovo nije njihov posao, oni nisu muzičari. Oni su za rad i zemlju rođeni, a ovo im je prilika da odmore, zabave se i prikupe snagu za sutrašnje napore”, pomislio je Stojan, ali nije ništa rekao.
Mladi kmet je već izdavao nova naređenja:
– Od sad ćete više da vežbate. Dovešću vam Velikog stručnjaka koji će da vam pokaže kako da budete najbolji.
Odmah je zabranio da tu dolaze deca – deca samo smetaju, pa je zabranio baba Mari da donosi svoju pitu, jer im jelo oduzima vreme za vežbanje.
Meštani su se malo rastužili, ali su ipak poslušali. Na sve se živ čovek navikne.
A kada je došao Veliki stručnjak, nisu više imali vremena da razmišljaju, morali su da vežbaju. Veliki stručnjak je zabranio Veselku da dolazi:
– Ti loše sviraš i nisi više potreban ovde – onda i Miri:
– S takvim glasom samo nam kvariš pesmu, nemoj više da dolaziš na probe. Pa Časlavu:
–Mnogo si spor i ne možeš da pratiš naš ritam.
Tako je izbacio iz orkestra i starog harmonikaša koji je bio zaslužan za početak njihovog druženja, pa bubnjara koji je bio najvredniji radnik, pa pevača koji je svakom pomogao u nevolji, pa još jednog koji ih je lečio bolje od svakog lekara i redom, orkestar se sveo na desetak meštana. Ostali su stvarno najbolji pevači i svirači, jer je to sad postalo strašno važno. Oni sa najlepšim glasom su pomislili da su najbolji, oni koji su najbolje svirali poverovali su da su glavni, pa su se svi uozbiljili. Veliki stručnjak im nije zabranio da razgovaraju. Sami su prestali. Zanemeli su pred onim što im se dešava.
Dok je mladi kmet prolazio pored zadružnog doma, mogao je da čuje samo savršene tonove perfektno izvedenih kompozicija. Bio je zadovoljan: tako treba, tako se to radi u svetu.
Onda je došao dan da ih predstavi svetu, da odu na prvo takmičenje.
Noć uoči nastupa Stojan nije spavao mirno: „Šta ako pogreše, ako ne budu na visini zadatka, šta ako se pojavi neko bolji? Ako pobede, kmet će ih nagraditi, ali šta ako ne pobede – sigurno će ih kazniti. Dosta je uložio u njih, mnogo očekuje. Samo, da li su oni stvarno najbolji?“
Misli o pobedi, uspehu, nagradi, smenjivali su se u njegovoj glavi do duboko u noć. Ujutru je umoran i sa strepnjom došao do velike sale za nastup. Bilo je puno sveta, ali su svi su bili zadubljeni u svoje misli i očekivanja. Nisu se ni upoznali, ni sprijateljili.
Dok je prvi orkestar svirao, niko od ljubitelja muzike koji su to slušali nije uživao. Samo su se čuli šapati onih koji su tražili greške u nastupu, osećale su se želje da ovi pogreše kako bi njima put do pobede bio sigurniji.
U uglu sobe za pripremu, naslonjena na zid, stajala je jedna violina. Stojan je prišao sa pogledom punim divljenja. Ovakvu je oduvek želeo, ona proizvodi najlepše tonove. Ali ona pripada nekom drugom, nekom ko će možda baš zbog nje da pobedi. U tom trenutku prišao mu je drug iz orkestra i pogledao ga nekim novim pogledom. kao nikad do tada, pogledom u kome se u trenutku spajaju radost i zloba. Razumeo je.
Dok ga je drug zaklanjao, iz džepa je izvadio svoj perorez
i… prerezao žicu. Kasno je shvatio šta je uradio.
Odakle to zlo u njemu? Celog života je o sebi mislio kao o dobrom čoveku.To nije bio on, otkud sad to? Šta sve čuči u nama čekajući priliku da izađe na površinu? Taj novi Stojan mu se nije sviđao.
Drug ga je radosno tapšao po ramenu:
– Svaka ti čast! Bravo! – a kada ga je pogledao i video u Stojanovim očima stid, brzo je dodao: – Ne brini! To svi rade. Sad je novo vreme. Navići ćeš se.
Čuvši to, Stojan je samo jače stegao svoju violinu. I poželeo je da su to njemu uradili… od tuđe zlobe čovek može da se zaštiti, ali kako će od svoje?
Svirao je kao u transu, ništa nije čuo, pa ni kada su proglasili pobednika. Kmet im je radosno prišao, počeo da ih grli, da skače, obećava, viče:
– Uspeli smo! Uspeli! Najbolji smo! Pobedili smo! – vikali su i drugi oko njega. Vest o njegovom gestu orkestrom se brzo proširila. Postao je junak preko noći. Nikom nije smetao način na koji su pobedili. Osmehivao se zbunjeno i prvi put oborio pogled.
Bežeći od tuđeg pogleda, začudilo ga je saznanje da i ostali ne gledaju jedni druge u oči. Neki su gledali dole, neki su oči krili iza crnih naočara. Svi su imali isti osmeh i delovali srećno…
Namestio je i on usta u osmeh… Bolje je da se ne razlikuje od drugih.
Krio je pogled i kad je prolazio kraj unesrećenog takmičara kome je prerezao žicu.
„Pobedio bih u svakom slučaju”, ponavljao je u sebi. Možda, samo što to nikada neće saznati. Nemoć da to ikada sazna, izjedaće ga celog života – uplašio se budućnosti.
„Naterali su me drugi. Oni su krivi!”, pravdao se, a sebi izgledao još krivlji. Sebe čovek ne može da prevari.

***

„Navići ću se“,ponavljao je sebi.
„Ukrao si radost drugom, sebe si slagao da si najbolji”, vrištala je savest na njega.
„Nije to ništa! Da nisam ja, uradio bi neko drugi! Zašto violinu nije nosio sa sobom? Da je nije ostavio, ja ne bih ništa uradio. Sam je kriv!”, trudio se da umiri savest i bol koju je ona izazivala.
U tom trenutku kmet mu je prišao s leđa, moćno ga zagrlio i šapnuo:
– Sutra dođi kod mene, imam nagradu za tebe! – Stojan se prenu i pokuša da se umiri mislima o novoj odeći za decu, novom šporetu za kuću, novom alatu za sebe… ipak, te večeri prvi put ne ispriča deci priču za laku noć.
Noću opet nije spavao. Mučili su ga snovi: padao je sve dublje i dublje, a pored njega stajali su neki nepoznati ljudi. Mahao je i tražio pomoć, ali iza crnih naočara niko ga nije video. Vikao je, ali ga oni, zaneseni sopstvenim smehom, nisu čuli.. Kad se probudio, nije odahnuo; čekala ga je java.
Put ka kmetovoj kući vodio je pored voćnjaka. Te godine voće je rodilo kao nikad pre, samo što ga ovoga puta pogled na plodne voćnjake nije obradovao. Nije ih ni video.
Više nije bio toliko čist da bi mogao da odbije nagradu koju mu je kmet dao. Naravno, prema zasluzi, njegova nagrada je bila veća od nagrade ostalih članova orkestra. Ipak im ništa nije rekao. Osećao je da je tako bolje..
Nije pozdravio ni komšiju, nije imao volje da sasluša prodavca sa kojim je obično pričao. Nikome nije ništa rekao. Nije se pohvalio.
Kad je došao kući, shvatio je da je pametnije da o nagradi ne priča ni ženi. Sve je sakrio.
Ali pogled nije mogao više da krije.
Kupio je crne naočare i više ih nije skidao.
Ne kaže se uzalud: „živ se čovek na sve navikne“.

foto:damjanpavlica.wordpress.com
Dragana Kiklić
Jagodinka. Uživa da uči, ali dugogodišnja težnja ka znanju donela joj je samo "saznanje o neznanju". Ipak, trudi se da svaki put kad "od života dobije limun, napravi limunadu”.