U subotu ujutru stiže mi poruka od dragog prijatelja Zorana Zokija Todorovića, osnivača portala Pokazivač, posvećenog samo kulturi, lepim i dobrim vestima, da mi kaže da Pokazivač ponovo radi i da moj tekst ide večeras.
– Šalji za dalje – reče – a sutra da se proveselimo povodom devetog AO.
– Jao, ja sam se posle meča u četvrtfinalu stvarno razbolela. Neću smeti da gledam, a kako ću se samo radovati posle – odgovorih mu.
Zoki je inače mnogo dobar čovek, nikad nije sumnjao u Noleta, nikad nijednom rečju nije iskazao ništa manje nego divljenje i poštovanje prema Noletu. On je stvorio reč „novakujem“. Uvek me je tešio, kad sam brinula posle Noletovih poraza. Uvek je imao realne, lepe i mudre reči.
– Teško da izdržiš da ne baciš pogled…uostalom, ako ide dobro ne moraš ni da gledaš, a ako krene loše, pred ekran. I šalji energiju da Nole pobedi. A tako će i biti – napisa Zoki.
Jutros od 7 dođoh na posao. U domu učenika je nekoliko učenika; dežuram. Jao, sama sam, a kako ću kad počne meč?
– Hoćemo li da gledamo Noleta – pitaju me kuvar i pomoćni kuvar. Trpezarija je desetak metara od kancelarije.
– Joj, ne smem da gledam.
– Popij jednu tabletu za smirenje – kaže mi pomoćni kuvar.
– Malo je to – smejem se.
– Uzmi onda dve, evo ja ću da ti donesem – šali se i on
Oko pola 10 uzimam da sređujem papirologiju, puštam moju omiljenu grupu “Garavi sokak”, da mi bude prijatno. Iza mene, upaljen televizor. Da li da smanjim skroz ton? – razmišljam. Iz kuhinje se čuje aplauz. Prazna trpezarija, pa odzvanja. ispred televizora sami kuvar i pomoćnik kuvara gledaju, navijaju i aplaudiraju.
– E super, vi navijajte, tako ću ja da čujem i znam koji je rezultat.
– Gledaj, siguran je.
– A ne, tek kad u trećem budu dva brejka, tad ću.
Malo po malo i ja sam bacala pogled na ekran, šetala od kancelarije do kuhinje, obišla ceo sprat iako su sobe prazne, I svaki put kad bi videla rezultat glasno aplaudirala u kancelariji. A napolju sunčano.
Pri kraju meča otišla sam opet do kuhinje. Tamo došla i tetkica i pričaju o „Dari iz Jasenovca“.
5:2 za Noleta. Pričam i ja da nisam smela da gledam film. Gledala sam samo prvi minut kad su deca pričala po čemu se razlikujemo mi i Hrvati, kad izgledamo isto: po tome kako se krstimo. Dok sam se prisećala toga, ponovo sam se rasplakala.
– Joj kud to pomenusmo? – reče kuvar – Nemoj da plačeš. Evo gledaj Đokovića.
U kancelariju ulazim taman da vidim poslednji udarac. Skačem, aplaudiram i nastavljam da plačem, sad od sreće. Nisam se stresirala, skoro ništa.
Žurim da objavim na FB devetu titulu. Sekund pre mene, na Pokazivaču, to je već objavio Zoki.
***
Čestitke Nole, hvala za ovakav meč, hvala za ponos, za radovanje. A tek stav uoči prijema pehara, uživanje u svakom sekundu, prisutnost, svesnost…
