GOLUB
Sav zadihan i crven u licu, Golub Jovanović je utrčao u zgradu jednog dnevnog lista. Pitao je za redakciju koja prati parlamentarne stranke. Nije imao vremena da čeka lift već je pojurio uz stepenice. Utrčao je u prostorije bez kucanja i odmah tražio urednika. Svi se iznenadiše ovakvim ponašanjem poznatog političara.
– Gospodine Jovanoviću, kojim dobrom? – reče urednik pa mu pruži maramice.
Golub je dahtao nekoliko trenutaka.
– Nije dobro. Nije dobro. Od jutros obilazim stranke. Do sada jedanaest. Ne mogu više ovako pa sam došao kod Vas da mi Vi pomognete.
Tu on poče da nabraja imena, a urednik munjevito stade da razmišlja o ekskluzivnoj priči ili feljtonu koji će uzburkati javnost.
– Hmmm – mislio je – ovo je nešto veoma krupno čim ovaj ovako izgleda i pominje stranke koje su u vlasti ili su to bile. – Onda glasno reče: – Kako da Vam pomognem? Zašto ste ih obilazili?
– Zašto? Muka me naterala. Strašna muka moj gospodine.
Urednik je već video sebe kako je unapređen, a njegova knjiga dostiže ogromne tiraže kada ga čovek uhvati drhtavim rukama za ramena i šapatom reče:
– Morao sam doći Vas da pitam… znate, jutros sam krenuo na vrlo važan partijski sastanak, ali, ali, nisam mogao da se setim kojoj stranci sada pripadam.
