On nikada ne uzima za zlo:
ni kada ga lomimo,
solimo, polivamo
kada ga sladimo, pregorimo, nedovršimo,
grizemo, čupamo, kidamo,
u rat vodimo, krijemo, delimo,
bezdušno psujemo, bacamo
u njega se kunemo,
vračamo,
dušu mu vadimo
koru odvajamo…
On nikada nije prestao da postoji
još od Egipta i Rima do danas,
na svadbama i sahranama,
za slavskim stolovima i u kantama za pomije,
u psećim činijama i na oltarima.
Rukama i raznim spravama
udaramo, tapkamo, mesimo
sečemo,
noževe u njega bodemo,
naopako polegnemo,
pa ljubimo…
Nikad nam niko nije toliko praštao
kao hleb.
