fbpx

Небески закон

panj sekvoje

Молио их је мој отац, молио. Нису хтели ни да чују. Говорили су да се закон мора поштовати, да се градска гробља сређују по предвиђеном плану. Нису желели да га разумеју.
Сина јединца је мој отац сахранио на том гробљу пре 25 година. Три године након тога,крај те гробне парцеле,посадише младу стабљику секвоје. Расла туга за сином, раслo стабло. Као да је од родитељских суза бујалo. Секвоја је својим растом опомињала да се са природом не треба играти. Јако корење почело је да подиже странице споменика.
Родитељске молбе да се дрво уклони, нису услишене. Причали су надлежни да мора све по закону. Кажу да је секвоја дивно дрво које улепшава простор. Тачно је то, али она је овде угрожавала простор, угрожавала нечију тугу, сметала својом јачином, висином. Све је радила, само није улепшавала.
Брижни родитељи посустадоше у расправи са меродавнима. Срце им нису умекшали.
***
Пролазише дани, године. Наиђе старост, болест. Ни пролећно сунце, ни наше молитве не зауставише Божју вољу. Мајскога дана, у миру чисте душе, мој отац напусти овај свет.
Место почивања беше му већ одређено.Поред сина. Остависмо их да заједно почивају у миру. Однесемо цвеће, свећу. Кажемо им да нам се све у животу променило. Да нам лепе успомене често сузу отму…
****
Жарко лето. Пуно сунца, пуно и невремена. Пљускови, грмљавина, потоци по улицама… и тако из дана у дан. Људски страх од небеских сила је урођен. Од њега се не можеш ослободити. Сила, а невидљива. Но, једног јулског дана та сила показа и своју видљивост.
Дан био топао, успаран. Све је указивало да ће се звршити невременом. Поче небеска игра звука и светлости. Као да су се надмудривали, надигравали. Муња је увек била бржа, а грмљавина увек јача. У том небеском заносу теренза своју игру нађоше изнад градског гробља. Изнад парцеле мога оца. И као да их он позва у помоћ, као да им он рече да једну тачку свог небеског плеса одиграју баш ту, у крошњи секвоје. Оне секвоје за чије уклањање је вапио, молио …
Молба беше услишена.Погодише је тачно у срце. Сиђоше јој до корена. Спржише јој и душу и тело.
Узбурка се прича по гробљу: па зар баш то дрво…
Да, то дрво, које по овоземаљском закону није смело да се склони, по небеском закону би одсечено у једном трену.
Секвоје више нема. Мртви мирно почивају, а ја носим помешана осећања радосне туге.
Хвала ти Боже! Хвала ти Оче!

 

Аутор: Зорица Михајловић

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.