Izenadi me kada se najmanje nadam u sreću,
iznenadi me, zalij me kao saksiju viseću.
Saksiju bez biljke, bez života, bez cveta,
saksiju toliko željnu lepote sveta.
Da seme nikne, da život proklija,
da se tvojom kapljom ka suncu dovija.
Krivudavo i pravo, u sjaju i tmini,
u buci koja para uši, u tišini.
U svemu i svuda, da nikne ova glava luda
koja još uvek, pokopana da proklija, veruje u čuda.
