fbpx
spot_img

Kadrirani sprud

Godine 2013., izdavačka kuća „Komiko“ izdaje luksuzno opremljeno, tvrdokoričeno, kvalitetno obrađeno izdanje „Omnibus Danijela Žeželja“. Žeželj, kao jedan od najboljih hrvatskih stripadžija današnjice i konceptualni umetnik na impresivno mnogo nivoa, tako nešto i zaslužuje. Pre „Omnibusa“, sem u rodnoj Hrvatskoj, njegovi strip albumi su objavljivani mahom u inostranstvu, konkretno Sjedinjenim Državama, Italiji, Francuskoj i Argentini. Zapažen još u ranim fazama kao vrhunski radnik, prošetao je svoj talenat i po najvećim izdavačkim magnatima „DC“ i „Marvel“, ne šteteći svoj jedinstveni stil ni najmanje. Stil koji glavnom toku slabije odgovara, ali koji samim tim umire poslednji, doživljavajući bogatu starost evergrin izgleda.

Albumi u sklopu „Omnibusa“ su njegova najranija dela, nastala prve polovine devedesetih godina prošlog veka. Redom, to su „Ritam srca“, „Sun City“, „Sofija“ i „Reks“, nanizani hronološki i vrlo otvoreno tematski.

foto: Vuk Marković
foto: Vuk Marković
  1. Srčani „beat“

Uvodna priča „Omnibusa“ je dirljiva, a opet napeta narativa o suvonjavom crnji Džou i njegovom jadnom životu, tek na trenutke presečenom bubnjanjem u ezoterično, nedostižno stanje apsolutne slobode. Džo nema mnogo čemu da se nada. Nema para da ih troši na neki od oronulih stanova koji zvrje prazni u gradu. Nema mnogo srećnih uspomena, s obzirom da mu je detinjstvo ispunjeno rasizmom i klasnim razlikama. Povremeno baca loptu na koš, kakogde zahvati pokoju curu, ali ništa što ga pomera iz kolotečine. Njegova bezbedna sredina jeste pod pun peska i piljevine. Mahom na mestima gde može da odreši ruke i razlupa dušu po bubnju, pritom dovodeći prisutne goste u stanje one praiskonske, primordijalne euforije. Na onaj način kako samo bluzeri ili džezeri mogu.

Doduše, mogu i da se žvrljaju sličice po pesku, nije isključeno.

No, Džo nije bez snova. Nije bez ideala, predstavljenog jednim šekspirovskim „zelenim mestom“, ovde u vidu dalekog ostrva s bujnom crnkinjom koja ga čeka. A tamo Džo može samo kada zasvira melodiju svog srca, kada otkucaji istog služe kao takt nove, nenapisane i nepisane kompozicije. I naravno da će bubanj da bude to oruđe za oslobađanje orobljenog Džoa. Orobljenog na puno, čak previše nivoa. Pravi afrički, nezaustavljivi duh prožima i svirača i instrument, a Žeželj savršeno niže Džoove misli, gde je svaka slika korak bliže neizbežnom eksplodiranju i skretanju putem centripetalne sile kreativnosti.

  1. Metropola večnog mraka

Priča koja sledi je dirljiva koliko i oštra, satirična koliko i iskrena, prepuna prelepih, inspirišućih slika koliko i teških, gadljivih motiva. Dečak i njegov grmalj od prijatelja farbaju sunca po gradu koji isto nije video godinama. Stotinu sunaca pre nego što se pojavi vila Semolina, vodeći pravo sunce sa sobom. Naravno, usput se provlači i pesmica gde se dečak konstantno pita „A gde je Šilja?“ Postavlja se i fina paralela entuzijazma i očaja. Kada vidimo dečaka sa četkom u rukama kako žvrlja sunce u inat nasilnicima, vidimo elan i želju za grabljenjem napred. Kada vidimo dečaka kako apatično zvera u televizor, što prati njegovo posezanje za iglom radi špricanja tekućine unutar nje u sebe, posmatramo krajnje limite očajanja i žeđ za skončavanjem svega. Još u tim trenucima vidimo privrženost grmalja Pjetra, koji jednostavno dečaku ne dopušta da umre. Spreman je da istrpi sve batine ovog sveta, pa makar dečakovo žvrljanje sunašca ne povede ničemu.

Ovde već sa lične prelazimo na filozofski opštiju tematiku sa dva kraka. Jedan govori o idealima i njihovoj važnosti, a drugi je mahom kritika modernog društva u maniru Frenka Milera ili Noama Čomskog. Taj drugi deo je sam po sebi očigledan i ne preterano komplikovan za razumevanje. Ovaj prvi, o idealima, je malo razlistaniji i zavređuje više pažnje. Cilj novonalaženja sunca je plemenit, jer je postavljen samom sebi zarad dobrobit svih ostalih, a na vrlo moguću fatalnu štetu sebe. I dečak i Pjetro su svesni toga. Zato oni zajedno predstavljaju jedno biće. Prvo, dečak je upravo dečak zato što je „dete otac čoveka“; upravo od malih, naivnih ideja nastaju zemljomičuća otkrića i raspamećujući poduhvati koji mogu da zadoje čitave generacije budućih intelektualnih individua. A Pjetro predstavlja upravo nagon dečaka da uspe, onaj animalni instinkt da ne da na sebe i na svoje, već da se drži zacrtanog cilja i postigne nešto. Nije bezveze Pjetro predstavljen kao gorila. No, priča o snazi ideje i ideala se komplikuje nakon (skoro pa) dostizanja istog. Dečak i Pjetro umalo umiru pod nožem nasilnika, i naravno, nakon stotog obojenog sunca, Semolina se javlja i prilazi mladom momku. Ali Pjetro, umesto da je pusti da pomogne, prihvata dečaka u svoje ruke, a Semolinu gura u stranu. Čemu izbegavanje cilja kada je pred tobom? Pa, nijedan cilj nije vredan žrtve sebe. Pjetro to zna, i tim svojim činom prvi odvodi dečaka na planetu upravo pronađenu, jedinu svetlu tačku i dalje tamnog, apatičnog sveta. Planetu zvanu Šilja.

foto: Vuk Marković
foto: Vuk Marković
  1. Čovek bez mudrosti

„Sofija“ je daleko najduži deo „Omnibusa“ i obuhvata nekoliko priča o debelom (ne voli ovu dezignaciju) propalom pajkanu zvanom Sofija. Pajkanu koji mahom ne radi ništa tipično pajkanski. Sofija je nesuptilno debeo, lenj, rasejan, nezainteresovan, nezdravo apatičan i voljan da bude nevoljan doveka. No, kao takav uspeva da vrati jednog sneška belića kući na jedan od polova. Pa uspeva da navede slona na let. Pa mu polazi za rukom da spase klinca u vestern odmeravanju pištolja, samo da bi doskočio njegovim bogatim starateljima. Postiže i da spase planetu od invazije konzumerističkog „Marsa“. A i peca zlatne ribice što dele sladolede, vodi ljubav sa sirenama između većih blokova vođenja svega-samo-ne-ljubavi sa prostitutkama, hvata kišu po džepovima, spasava grad od krimosa, šeta sunčanom stranom meseca, a bogami i napušta večnu borbu dobra i zla samo zato što mu se to trenutno ne gleda.

Iako on sam nije mudar (premda mu ime nalaže drugačije), Sofija čini izuzetno duboka, sama po sebi mudra dela. Žeželj ovde putem neo-noir postavke niže filozofske sličice u taman toliko kompaktnom nivou da ne gnjave čitaoca, a velikom da veći ne mora biti. Svaki pokret, svako mahanje četkicom ili olovkom dočarava Sofijin koliko i „Sofijin“ svet; ni u trenucima velikih izleta u postmoderno nejasno nema nedoumica po pitanju stvarnosti i ljudskosti likova, ljudskih koliko i neljudskih. Teška je izvedba tako nečega sa slikama gde gojazni policajac jede sladoled dok balansira svoj čoper u punoj brzini. Teška, ali ne i nemoguća.

  1. Vladar

Ciklus završava „Reks“, verovatno najlinearnija od navedenih priča. Počinje isto poput „Sofije“, sa manje-od-savršenim policajcem s imenom u originalu Bil Orlovski, a po vatrenom krštenju Reks. Priča je u tome klasična zato što je holivudska: policajac-odlikaš (Bil) nekako zaglavi u zatvoru. Ispada da je žrtva korupcije i da ga je tamo zaturio šef policije Smit. Odnosi sa ženom svog života Idom zahladnjuju po hapšenju, te Bil trpi nasilje i silovanje u zatvoru od strane krimosa koje je tamo smestio. Muka se pokazuje najboljim Bilovim motivatorom, te raste u snazi i odlučnosti, ubija skoro sve prizatvorske suparnike – sem onog koji ga je silovao, budući da je on van zatvora – te odlazi iz zatvora i kreće u krstaški pohod sa osvetom kao templarskim krstom na štitu njegovih leđa. Ida je s drugim čovekom, Smit maltene drži grad u ruci, a njegovi saradnici su svesni Bilovog izlaska, te ga (polu)spremni čekaju. Nakon jako kreativnih izliva nasilja nad dotičnima, pa nad sopstvenim seksualnim nasilnikom i na kraju sa samim Smitom, Bil, sada sa samoproklamovanom titulom/imenom Reks, uspeva da preživi sigurnu smrt ne jednom, već dvaput (eksplozija zgrade gde su bili on i Smit, kao i sledanje automobila s mosta u reku). Pozdravljen cirkuzantima, cementira svoje novo ime odlukom da deli kavez s lavom zvanim Reks, „na najmanje sto godina“.

Stilski, ova priča je kao većina Žeželjevog opusa. Crna je, gruba, hrapava kao šmirgla. Ne postoje trenuci gde se čitalac neće ogrebati o crtež. Narativa je nešto pripitomljenija od prethodnih, gde se lepo vidi da je „Sofija“ prelaz između prve dve i „Reksa“, što je verovatno odličan indikator zašto je kasnije Žeželj zavoljen u glavnom toku koliko je bio na umetničkoj margini stripa.

Uopšteno govoreći, sve četiri priČe imaju repetitivne i jako efektivne motive, a najčešći su pesak i kamen sa crtežima. Često ti crteži odaju više u stripu nego sama radnja, te će budni pratioci da već pretpostave kada se budi sunce, ili gde i na koji način vodi bubanj. Vide se i unutarnje emocije likova, poput Reksovog slomljenog srca ili Sofijinog afiniteta prema gradu gde deluje. Drugi veliki plus, možda i najveći motiv sam po sebi, je realizam Žeželjevih crteža. Gradovi koji su očigledno naslikani deluju kao fotografije, gde je i najmanji prozor izdetaljisan. Ljudi su takođe maltene fotoreprodukovani. Kao i životinje. Kao i predmeti izbliza. Neretko se onda dobije utisak da se ne čita strip, već kakva ilustrovana autobiografija jednog društva. Ili monografija nekog okruženja dovoljno urbanog da može biti bilo koje na planeti.

Sve u svemu, „Omnibus Danijela Žeželja“ možda ne nudi zabavu na klasičan način, ali opet ništa kod Žeželja nije plasično. Džezeri, dečaci, pajkani i opet pajkani, vile i sirene, bubnjevi i sačmare, sladoled i satovi, slon i lav, mašta i još mašte. A pak mašta sa stvarnošću tu negde između. Četiri velika strip albuma, jedno mesto, jedan zavir u najranije dane jednog tvrđeg uma za koji se stopostotno može reći da je urodio plodom, da je rezultirao uspehom kakav se slabo danas sreće. A kakvog bi valjalo upoznati, pa makar nakratko.

Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.