Dovoljna je jedna.
Prava.
Rečenica da mi ulepša dan.
Nek bude jutarnja,
sa produženim dejstvom,
da me drži do spavanja.
Šalješ mi misli,
izvor napajanja mog jezgra,
u stanju mirovanja i kretanja.
Uskladili smo svoje dužine,
na talasu razumevanja.
Ta jedna, prava rečenica,
razmere sunčevog zraka,
hrani i greje kao dan letnji,
rasteruje sile mraka.
Ne utiću doba godišnja,
kao reč tvoja ljubavna,
od nje ja živim, ne od hleba,
moja si potreba nasušna.
Sećanja su mi zaliha,
za duga sušna čekanja,
čežnjive želje nemaju draži
bez nade u ispunjenja.
Daj mi tu jednu dovoljnu.
Ne mora biti jutarnja.
U tvom odsustvu,
ona je doza,
protiv samoće i ćutanja.
