U vremanu od veridbe do svadbe ja sam birala venčanicu, uvežbavala
šminku i frizuru, u detalje planirala taj veliki dan. Moj verenik je stalno
bio zauzet opraštanjem sa momačkim životom.
Sastajao se i pijančio sa drugarima iz vrtića, iz osnovne, jaranima iz
Vojske, bivšim komšijama. Ponekad je izgledalo kao da se sprema za odlazak
na dugogodišnje izdržavanje kazne, negde preko sveta, pa se sa svima
oprašta.
Dva dana pred svadbu mene toliko izujedaju komarci da sam izgledala kao da
se oporavljam od velikih boginja. Koji god je preleteo naš grad svratio je da
me poseti. Bila sam očajna. Mislim da se taj očaj video, ali su se i ujedi
toliko videli, da mi je ko god naiđe savetovao čime da se mažem. Tako sam ja
naizmenično tretirana jabukovim sirćetom, čajem od kamilice, medom,
crnim lukom. Od tolike terapije koža mi se upalila, miris se širio na
kilometar oko mene, a ja sam sve više bila očajna.
Kad je osvanuo taj veliki dan od sveg glamura koji sam planirala najviše je
bio upečatljiv da ću biti mlada na tufne. Nekako sam puderom pokrila
ujede, ali kad zasvrbi,pomoći nije bilo.
Mladoženju je malo stiglo proslavljanje momčkih večeri, pa je veći deo dana
bio bled i pospan. Venčanje nam je malo kasnilo, jer su kumu ispirali
želudac posle provoda na momačkoj večeri.
Mlada se malo smeškala, malo češkala tufnaste ujede komaraca.
Tetke, strine, ujne i ostala familija su se veselili kao da su velike
probleme konačno rešili.
Kad konačno potpisasmo, kad nešto malo pojedosmo, kad se razbudismo,
udarismo i mi da se veselimo. Dobra muzika, dobro društvo, ko bi odoleo.
E, kad se sve završi, kad se gosti raziđoše, mi shvatismo da nazad nema.
Bio je to u suštini jedan lep dan. Zadovoljni i umorni dođosmo kući.
Dok sam ja končno mogla pošteno da češem ožiljke od ujeda komaraca,
mladoženja je sedeo kod prozora i zamišljeno gledao u daljinu. Jedva ga
primetih od ćebadi i servisa koje smo dobili na dar. Nekako se raspetljam
od korseta, ukosnica, cvetića i ostalih ukrasa, namažem izujedna mesta
onim medom što se iz običaja njime zet na svadbi služi i za tren zaspim.
Probudim se ja u neko doba noći, on i dalje sedi tako, ko Aristotel i ćuti.
Malo rasklonih one kese sa jorganima od brohata, pa ga zabrinuto upitah:
-Ljubavi, šta ti je? Što ne spavaš?
I dalje gledajući negde u daljinu konačno se oglasi moj zakonski muž:
-Sve mi se po glavi mota kako nam ceo dan ponavljaše: Dok vas smrt ne rastavi, pa ti sad zaspi majčin sine…
