Ipak, izraz ludi šeširdžija nastao je na potpuno drugačiji način.
Naime u 19. veku za izradu šešira je bilo korišćen živin nitrat čime su materijali postajali trajniji. Za upotrebu žive danas je propisana posebna oprema, međutim u 19. veku šeširdžije su je svakodnevno koristile golim rukama i pritom udisale njena isparenja. Kao posledica, patili su od brojnih neuroloških smetnji kao što su nejasan govor, dezorijentisanost i pomućen vid. U mnogim situacijama, posledice su završavale fatalno. Ovi simptomi su u narodu nazivani „bolest ludog šeširdžije“, a u stvari je u pitanju bilo trovanje živom.
Luis Kerol je kao mlad imao priliku da se osvedoči o ponašanju šeširdžija koji su bezmalo delovali „drugačije“ i zbunjeno. Pretpostavlja se da je ova pojava presudno uticala na lik iz njegove bajke. Postoji, doduše još jedna teorija. Teofilus Karter bio je ekscentrični trgovac nameštajem naširoko poznat po svom avangardnom oblačenju i velikom šeširu koji je nosio. Veruje se da ga je Lusi Kerol poznavao, a da nije bio nepoznat ni Džonu Tenielu, ilustratoru Alise u zemlji čuda.
Ludi šeširdžija proslavio se širom sveta, pa se pojavljuje i u drugim pričama, na filmu i u video-igricama. Na filmskom platnu ovekovečio ga je glumac Džoni Dep, kao smešan čovečuljak narandžaste kose koja je boju dobila zahvaljujući živi. O svom liku i njegovom izgledu izjavio je sledeće: „Mislim da je bio otrovan, jako, jako otrovan i to mu je počelo izbijati kroz kosu, nokte i oči.“
U Americi i Britaniji obeležava se „Dan ludog Šeširdžije“. I pored tragičnog prizvuka, ovo je jedan od najveselijih praznika u ovim zemljama, nalik 1. aprilu.
Tekst: Katarina Hadži-Minić
