Jutros mi Sunce na jastuk selo,
onako sjajno kao lopta neka.
Htelo bi sa mnom da podeli radost,
baš kao nekad –
kad po baricama trčah bosa.
Povede me tamo na svaki puteljak-
do moje škole, potoka i kuće.
Stope moje, broja im se ne zna,
ostale su kao pečat, svuda utisnute.
Sa krpanom lutkom po travi se okretala,
pijano Nebo iznad gledala.
Tamo su kiše ljubile zemlju,
snegovi se igrali – šarali prozore.
Lišće se lepilo, visoko na oblake,
leptiri spavali u mojoj kosi.
Iz svake stope bagrem je nikao,
iz dečije igre po izvor jedan.
I svaka livada u poljubac se stopi.
…Jutros mi suza jastuk nakvasi,
a Sunce se
kroz prozor izmigolji…
