Pred nama je knjiga proze neobičnog naziva Mesečari, delo trojice autora, Miloša Nastića, Ivana Despotovića i Danijela Đukića. Utoliko neobičnije što je reč o pesnicima.
Sam naziv dela, Mesečari , asocira na nešto onostrano i zagonetno, a u umetničkom smislu, rekao bih, dostupno retkim, odabranim individuama, u neku ruku i osobenjacima. Dakle, sanjarima koji su više povučeni nekim unutrašnjim porivom, negoli svesnim izborom, pošli stazom mesečarenja, tražeći od života ono što drugi, lišeni takve priviliegije, obično nalaze u poeziji. Otud u njihovoj prozi, prolazeći kroz lavirinte urbanog i proživljavajući duhovno iskustvo njih kao autora, neretko se susrećemo sa iskrivljenom, iskošenom, ili pak zaobljenom percepcijom, njihovom viđenjem sveta zapravo, koji ima ne samo drugačiji izgled, već i miris i ukus od onag na koji smo naučili, što je možda i najbolji znak da smo na pravom mestu. To jest da je autorima pošlo za rukom da nas najpre zainteresuju, a potom i opčine svojim delom, I, sledstveno tome, nametnu nam svoju viziju stvarnosti koja ima njihov snažan autorski pečat. Stoga sam uveren da ovo njihovo troknjižje, kao reče Vlasta Mladenović, neće proći bez odjeka ni kod publike ni kod kritike.
Na koricama knjige vidimo da mesec, odonosno njegova silueta, nije na onom mestu gde smo navikli da ga gledamo, to jest na nebu, već je skrajnut dole, pri samom dnu korica, bezmalo samo što ne ispadne iz knjige. Šta nam to govori? Nije li to možda želja, zašto ne i provokacija autora, da se poigraju sa našim očekivanjima? Ne znači li to da u njihovoj prozi od romanantike i uzvišenog, što od pesnika očekujemo, više ima hadskog, podzemnog i metafizičkog, od pastoralnog, više trulog taloga svakodnevice; i gde je tu ljubav, ako smemo da primetimo?
Na ta kao i na druga pitanja, svako od autora odgovoriće na svoj, samo njemu svojstven način.
Miloš Nastić predstavio nam se sa sa tridesetak kratkih priča. Miloš je kao brz planinski potok, koji nas očarava i nestaje pred našim očima, ali njegova lepota ostavlja u nama neizbrisiv trag. Takve su zapravo njegove priče. Kaledioskop slika koje promiču pred našim očima. I u kojima je vidljivo prisustvo pesnika. Njegovo oko je oštro, njegov jezik je britak, njegov sud beskompromisan; on je hazarder, baca sve na jednu kartu, neperdvidiv kao da nije sav svoj; rečju pravi mesečar, u najplemenitijem i najliričnijem smislu te reči. Možda su baš zato njegove priče tako pitke, skladne i melodične, ali i strastvene i sadržajne i prepune dramskih momenata. I, možda više od svega, autentične, u njima ćemo, ne samo zbog milozvučne hercegovačke ijekavice, nepogršivo prepoznati baš onog Miloša Nastića, pesnika koji nam se već svojom prvom pesničkom zbirkom Hodač i zvezda ukazao kao stvaralac od koga se s razlogom mnogo očekuje.
„Poezija nebeska melodija duha. Poezija okean bezuslovne ljubavi. Poezija polje leptira sluha. Pišući poeziju zaustaviš vrijeme.” Kaže Miloš Nastić, pa onda na drugom mestu: „Od poezije ne možeš da se umoriš, od svega da, od nje ne. To je najdublji oreol glasova suštine, nestvaran sklad nesreće i sreće, sopstveno jevanđelje suze i osmijeha, smrti i života.” Ovim skrećem pažnju na Nstićevu „Odvažno hrabru priču”, koju u neku ruku smatram i njegovim potpisom, kada je reč o prozi. I preporučujem je za neku buduću antologiju kratke proze.
Takođe bih, kao izuzetna ostvarenja, izdvojio i priče „Nepozvani gosti” i „Beskonačnost pjesničke snage”.
Ivan Despotović zastupljen je sa jednom dužum prozom, pripovetkom „Smer“. Ona je poput dubokog ekeana prepunog tajnih špilja koje traže da budu ispitane, i da nam iznesu na svetlo dana svoje dragulje. Despotović je mislilac i demijurg. On stvara svoj vlastiti svet i daje nam ga kroz svoj narativ pokazujući zavidnu veštinu pripovedanja. Kao pravi demijurg, on svoj svet stvara po planu, da ne kažem po preciznom rasporedu, otud možda i naziv ovog narativa „Smer“. Ovde potok, ovde cvet, ovde jedna Nataša, ovde druga Nataša, ovde ona koja će du mu „skine mrak“; ulazi u njenu sobu i zatiče je u bade-mantilu, u njegovoj glavi bade mantil je već odložen na vešalicu i ona mu se ukazuje u svom elementarnom izdanju – znamo šta sledi, ali da li se to stvarno dogodilo ili je samo izmaštano, i ne samo to već i ostale stvari u ovoj priči, autor će nas od prvog do poslednjeg slova, takoreći, držati u dilemi. Što, moram da naglasim, ovom njegovom narativu daje posebnu draž i čini ga još zavodljivijim.
U svom prethodnom romanu, Alter ego, koji je za sad objavljen samo u elektronskom izdanju, jedan od Ivanovih junaka kaže: „Pre bih bio sledbenik Sokrata, nego sledbenik Isusa Hrista. U Sokratovo ime niko nikoga nije ubio!“ On će i u ovom štivu prizivati Sokrata, neretko i Talesa, Tolstoja i Dostojevskog, i našeg savremenika Uelbeka, te s njima voditi dijalog o esencijalnim i ontološkim pitanjima, o životu i smrti, o prirodi dobra i zla, ljubavi i prijateljstvu, smislu i besmislu života, po mom sudu, to su i najbolje stranice ove proze. Elegantan stil, protkan finom ironijom i sjajnim opisima, takođe krasi ovaj narativ, a intrigantnost mu daje posebnu draž. „Šta ti vredi ako si u seksualnosti strejt, ako si u svemu ostalom gej“, reći će na jadnom mestu. U gustom tkanju ovog njegovog narativa, mnogo je ovakvih čvorišta koja nas podstiču na razmišljanje, neretko i o običnim, svakodnevnim stvarima, koje ne izmiču autorovoj percepciji. Slobodan sam da kažem, ovom pripovetkom Ivan Despotović nam se zaista predstavio u svom najboljem svetlu.
Danijel Đukić predstavio nam se pripovetkama, „Havarijski izlaz“ i „Hotel“. One su poput moćne reke po kojoj plovimo a čiji huk nam zaglušuje uši.
U svojoj prvoj pesničkoj zbirci Umesto osmeha, objavljenoj prošle godine, Danijel nam se predstavio kao majstor stiha rafiniranog izraza, svojevrsni „akrobata međuprostora”, da prarafraziram naslov njegove pesme koja je na mene ostavlila poseban utisak.
U obe svoje pripovetke, on se takođe bavi akrobacijama u međuprostoru, s tim što su ti međuprostori izmešteni iz ove stvarnosti kakvu poznajemo, već ih on, svojim pripovedačkim postupkom, kroz alegoriju, pretvara u pozornicu, svojevrsni mizanscen kojim defiluju njegovi junaci, i on u samom centru, bolje reći epicentru zbivanja. U pripovetki „Hotel” reč je o hotelu kao nekoj vrsti crne rupe koja guta individualnost svojih gostiju i pretvara ih drugi oblik života, gde, kako autor kaže, „večiti mrak postaje njihova svetlost”.
U „Havarijskom izlazu” Đukić piše o mukama spisateljskim, i preporučuje nam jedno moguće viđenje prevazilaženja istih, odnosno načina kako se može dosegnuti do same suštine umetnosti i umetničkog prozrenja. Izaći iz svoje zone komfora, otvoriti svoja čula za svet i napraviti od svog života svojevrsno umetničko remek-delo, iz čega onda prizilazi sve ostalo. Dakle, on i ovde govori o promeni oblika života, šaviše to nam i sugeriše, ali kao neku vrste nužnosti za svagog istinskog posvećenika u umetnost.
„Ja sam bio jedan od izabranih”, kaže danijel Đukić. „Ja sam bio jedan od tih koji je uspeo da sagleda pravu stranu umetnosti, da zapliva u njenu suštinu i oseti snagu onoga što jedan stvaralac, jedan umetnik, i ja, kao jedan pisac, može da stvori. Postao sam životni eksponat izložen pogledima raznih ljubitelja umetnosti, pogledima mojih prijatelja i poznanika koji su okretali glavu kada bi me ugledali, nemajući dovoljno snage i umetničkog osećaja i obrazovanja za takvo jedno remek-delo.”
Obe pripovetke napisane su posmodernističkom maniru, sa primesama fantastike, čini se da je upravo to onaj stvaralički međuprostor u kome se Danijel Đukić najbolje snalazi, i nama, kao čitaocima, najviše može da pruži. Stoga mu i poručujemo: samo neka nastavi tako.
Kao najveći utisak pri čitanju Mesečara, rekao bih da je reč o trojici autora na samom pragu njihove stvaralačke zrelosti. U bliskoj nam budućnosti, od njih možemo očekujivati da „eksplodiraju“ u nekom od svojih novih dela, i zasluže još veće poštovanje publike i kritike. A Mesečari će svakako ostati nezaobilazno štivo kada je reč o njihovom stvaralačkom opusu.
Ako se vrednost jedne kulture meri bogastvom imaginacije njenih stvaralaca, i ako je svaki stvaralački čin u neku ruku i krik protv sveopšte dehumanizacije života, onda možemo reći da se autori Mesečara ni po jednom ni po drugom pitanju nisu štedeli. Stoga, ovo njihovo delo od sveg srca preporučujem, čitajte ga i uživajte u čitanju. I sanjarite skupa s njegovim autorima. Konačno, svi smo mi pomalo mesečari, zar ne?
