Mnogo je vode proteklo Dunavom ali i Dnjeprom. Nemi smo posmatrači svega što se dešava u toj zemlji, posebno sa Harkovom u kome sam proveo četiri i Kijevu, sledećih šesnaest godina. Danas naletim na ovu belešku, zapravo priču.
„011“ NA ILINSKOJ 18
Ukrajina nije samo Kijev. Proveo sam tamo podosta godina u vreme raspada velikog Sovjetskog saveza i moje domovine, Jugoslavije, i prošao je uzduž i popreko. Još u vreme kada sam živeo i radio u Harkovu, što je nekih 450 km i oko 5 sati vožnje daleko, išao sam, što sam, što sa porodicom za Beograd sa kijevskog aerodroma Borispolj, jer je JAT leteo relativno redovno.
Pored legendarnog direktora predstavništva JAT-a u Kijevu, Milana Golubovića, već u prvim letovima sam primetio i još trojicu poslovnih ljudi koji su redovno leteli prvom klasom, u odlasku i u povratku. Letovi su bili ponedeljkom i petkom, tako da u vreme dok je porodica bila u Beogradu za vreme školskog raspusta, leteo sam skoro svakog vikenda. Ta trojica su bila dvojica farmaceuta, Bogdan i Žuća, a treći je bio Simić.
Moglo bi da se kaže da su njih četvorica bili četiri musketara…
KIJEV
Krajem devedesetih sam, za poslom, a samim tim i sa stanom prešao za Kijev.
Nisu to bile lake godine. Zemlja u strašnoj tranziciji, ulične bande koje su zalazile u ofise, nestašice svega i svačega… Nekako sa pojavom McDonald’s-a na Ukrajini i širenjem mreže restorana po svim većim gradovima, počeli su da dolaze i ozbiljniji investitori, a ne samo špekulanti…
Nije bilo građevinskih preduzeća u Ukrajini tako kako je njihova ekspanzija zahvatila Moskvu, pa i Rusiju u celini. Sećam se da su naši ljudi koji su dolazili i razmišljali da pokrenu neki posao bili začuđeni kako uopšte opstajemo, jer ukrajinski zakon nije dozvoljavao, makar zvanično, rad sa ofšor kompanijama.
Po nekim procenama, u celoj Ukrajini nije bilo više od 300 naših ljudi, računajući ljude sa našim pasošima, znači studente (uglavnom na poznatim muzičkim konzervatorijumima), zatim one koji su radili u retkim predstavništvima naših firmi (Simpo, Hemofarm, MK komerc…), onda one koji su radili kao radnici ili rukovodioci u stranim firmama ili one u zaostalim poslovima bivših velikih firmi na Krimu, koji su dovršavali poslove u Jalti i Alušti, ali kao preduzimači…
Poređenja radi, u samoj Moskvi u to vreme devedesetih bilo je nekoliko desetina hiljada naših…
PODOL
Ovaj deo Kijeva koji, ne samo zbog Dnjepra, koji liči na Dunav samo je mnogo širi od njega, već i zbog starog dela grada i jevrejske četvrti, neobično podseća na Dorćol.
Za njega znaju svi naši ljudi iz nekoliko razloga: prvi, u njemu se nalazi zgrada naše Ambasade na adresi Vološka 4, još od njenog osnivanja u „nezaležnoj Ukrajini“, dakle s početka devedesetih godina. Samo 120 koraka dalje, Žuća i Bogdan su renovirali jedan stari prostor i otvorili kafanu sa poznatim nazivom „011“ u kojoj su se smenjivali kuvari i muzičari, ali je imao ustaljenu grupu kelnerica i gde se uvek dobro jelo, uglavnom svi naš specijaliteti iz takozvane „balkanske kuhinje“
Na Podol se silazi bukvalno iz centra grada, starom, kaldrmisanom Andrejevskom ulicom koja se vikendom pretvara u pešačku i veoma podseća na beogradsku Skadarliju, koja takođe spaja centar sa Dorćolom.
Desilo se da smo nekako u isto vreme, kada sam uspeo sredinom 1998. da kupim jedan stari stan („komunalnu kvartiru“ u kome su živele tri porodice) na Podolu u neposrednoj blizini ambasade, ali sa druge strane, u Bratskoj 10, sređivali, ja taj svoj kijevski stan, a Žuća i Bogdan svoj restoran.
ILINSKA 18
Koliko se sećam, restoran je otvoren krajem 1998. i vrlo brzo je stekao svoje stalne goste. Posle početka bombardovanja srpskih gradova marta 1999. moja porodica mi se ponovo pridružila i mi smo takođe postali stalni posetioci restorana u kome je Žuća, čuveni marketinški farmaceut naših i inostranih firmi, sačekivao goste i sa svakim razgovarao na razne teme. Bio je to početak našeg druženja koje se nastavilo dugi niz godina pa i posle njegovog povratka u Beograd.
Restoran je za vreme neslavnih događanja na tlu bivše nam domovine ličio na Kazablanku iz čuvenog filma sa Hemfri Bogartom i Ingrid Bergman iz vremena Drugog svetskog rata. Ne znam da li je Žuća zbog te moje opaske u restoran dovukao i jedan pravi pijanino. Svoju karijeru uspešne džez pevačice, sedeći na visokoj stolici pored pijaniste, počela je i naša Ksenija, tada studentkinja kijevskog konzervatorijuma. Saksofon je svirao Maks Kočetov, koji je kasnije postao i otac njihove ćerke.
U njemu su se ugodno osećali i rado u njega dolazili svi sa prostora bivše Jugoslavije, ali i naših suseda. Restoran je postao kultno mesto u koje su zalazili ne samo lokalni i strani biznismeni, diplomate i političari, već i glumci, i fudbaleri kijevskih klubova Dinamo i Arsenal, u kojima su već igrali poznati fudbaleri sa naših prostora, od naših Gavrančića, Ribića do hrvatskih Leka, Kranjčara, Vukovića i Vide…
Ugostio je Žuća i fudbalere Crvene Zvezde u dva navrata, sve sa legendama Džajićem i Ilijom Petkovićem, koji je u to vreme bio selektor reprezentacije skraćene zemlje…
Lepo smo se družili i sa Dušicom kada je dolazila sa Mišom ili bez njega i dugo je još posle njenog odlaska odjekivao njen zarazni smeh na terasi restorana.
ŠTA JE BILO POSLE
Mislim da se Žuća vratio pre desetak godina za Beograd.
Posle mog povratka 2014. sreli smo se nekoliko puta, što porodično sa Dušicom i Draganom u nekom od restorana, što sami nas dvojica. On i Dušica su bili na promociji moje prve knjige na srpskom jeziku u kući Đure Jakšića novembra 2016, a ja sam jednom bio gost na njegovom čuvenom splavu uzvodno na makiškoj strani. Mišu Reljića sam češće sretao na promocijama pića i finih cigara u Casa del Habano kod Zdravka Brkića, a sa Žućom sam sve više bio na mesindžeru nego sa kriglom piva u njegovom omiljenom kafeu.
Slutio sam da mu nije baš najbolje, ali nismo o tome pričali. Uglavnom smo evocirali uspomene na njegovu kafanu i značenje same te reči kao svojevrsnog opredeljenja, jer kafana nije samo restoran, već i način života kome je, ruku na srce, više sklona moja žena nego ja.
Ali Žuća je bio dobri duh te kafane koju su znali ne samo Kijev i Ukrajina, već i svi poslovni tranzitni putnici od severa ka jugu i sa zapada ka istoku.
U njegovoj kafani je bio izborni štab Viktora Jušćenka 2004. kada je u trećem krugu uz podršku neprincipijelne koalicije uspeo da pobedi Viktora Janukoviča, prethodno izbacivši Juliju Timošenko iz trke za mesto predsednika Ukrajine.
U njoj su se obavljali transferi naših fudbalera i košarkaša, pravili dočeci, odlasci, svadbe i korporativne večerinke… Slušala naša, domaća ukrajinska, balkanska, ruska i starogradska muzika… Bilo je tu i džeza, bluza, soula i evergrina… Dobro se jelo i uvek je bio dobar izbor pića.
Ali jedno je velika istina. Kada je Žuća otišao za Beograd, kafana je izgubila svoju dušu i postala običan restoran. I ja sam prestao da odlazim, mnogo pre nego što sam sam se i sam vratio.
VEST
Danilo me danas pitao: „Znaš li da je umro Žuća?“ Naravno da nisam znao. Pogledaj njegov profil, videćeš… Sa nelagodom sam ga otvorio:
“U petak 3. jula izgubio sam i drugog oca, tačnije mog očuha i maminog večitog dečka Ljubišu Tadića, našeg obožavanog Žuću.
Preminuo je posle dve godine borbe a opet nekako iznenada, u trenutku kada mi to zaista nismo očekivali.
Ostavio nas je toliko šokirane, da ja ni u ovom trenutku ne verujem da ga sutra neću zateći u njegovoj fotelji
Žuki je bio moj najveći obožavalac i navijač. Ne postoji to što sam mogao da zaserem, a da Žuki ne stane na moju stranu i ne podrži me.”
Nisam morao da gledam ko je u potpisu, znao sam ko je.
Ne znam šta bih mogao još da napišem, osim – putuj prijatelju, čeka te sigurno neki bolji svet.
Milan Pajević
17.7.2020.
Priča je objavljena u knjizi TAMO JE TREBALO DA TE RODIM (Prometej Novi Sad 2022.)
Na fotografiji : U prvom planu Andrejevska crkva, odakle počinje istoimena ulica koja se iz centra spušta na PODOL i Djepar…
