Nisam od onih što nose mač
I što se za goli život boji.
Al nekad briznem i ja u plač,
I pitam zašto mržnja postoji?
Nisam od onih koji su snažni
Ni što sanjaju velike snove.
Meni su mravi ko ljudi važni,
Oblaci beli kad nebom plove.
Reč mi je važna kada zaboli,
Tišina više od svakog huka.
Susret sa nekim ko zna da voli,
Nečija topla, pružena ruka.
Osmeh mi znači, misao draga…
Trenutak sreće, ko krila laka.
Zagrljaj mali, molitva blaga,
Sklonište od mržnje i od mraka.
Nisam od onih koji se snaži
I meni suza u oku stoji.
Ja sam sanjar što sličnog traži,
I pita zašto mržnja postoji?
