Fudbal se igra i dalje, ali bez nas. Mi čekamo novi ciklus…
Posle „otrežnjenja“ čemu je doprinela bolja igra Švajcarske vratio sam se starim temama. Pošto je sukob u Ukrajini, koju sam zbog posla prelazio od zapada do istoka i severa do juga, ostali su neki zapisi, jedan je evo i ovaj. Beše jedne subote, na putu za Černjigov.
SUBOTA, KRAJ DANA
(iz pisma za D.)
Levo se put odvajao za Borispolj i obilaznicu oko Kijeva na pravcu za sever, granicu sa Rusijom i dalje, ka Moskvi.
Ali i dotle je dovoljno. Ima dobrih 800 km.
Elem, Černjigov, o čemu sam Ti nešto i pisao je stara varoš, najstarija u ovom delu Ukrajine I daleka je sat i po vožnje uz sitne prekršaje i narušavanje pravila “dorožnog dviženija” (saobraćaja) što se tiče brzine.
Sam, ispavan i željan da poradim nešto, tj. da obiđem gradilište kad već nisam tamo gde sam trebao da budem, tj. kod svoje kuće.
Naravno da se posle nekog vremena izgubi frekvenca na mom prijemniku jer je inače podešen na harkovski FM, počnem da prebiram po kasetama:“Ttri tenora“, dobro ali prezasićeno, „Hulio Englesias“. Hm. Nije za usamljena putovanja a I ne ide bez D. žene mi (sve su moje žene D. kao što znaš). „Bočeli“ odličan, ali za popodne. „Šade“ takođe, noćna ptica, idemo dalje, „Rod Stjuart“ !
Asocijacija strašna, jaka I bolna, jasna kao kadar Serđa Leonea:
Pustinja, široka pustinja od Al Kaima ka Rava Ani u Iraku 1983. Puni mi albumi te pustinje
Pesak i asfalt. Znaš, ima toga u američkim filmovima, put, asfalt koji titra na horizontu. Pustinja u nedogled: neki vetar ganja okruglo trnje, neki žbun koji se neda, neki kamen…
Ali put i pustinja: vraćam se ja, dakle, iz Al Kaima u Nissan pick up mašini, za mnom ostaje gradilište ogromne fertilajzer fabrike u izgradnji, pred mnom pustinja.
Dva sata do mraka, sat i po do Rava Ane (o njoj drugom prilikom, podseti me), sveprisutna strepnja da mašina ne izda (imao već jedno, prethodno loše iskustvo, kada sam se dobrano nahvatao straha) uključim radio i odmah gurnem ruku u pregradak. Hvatam prvu kasetu i guram nasumice, ona rupa je guta i kreće poznata melodija i za njom prozukli glas svetskog rokerskog jebivetra Rod Stjuarta… I’m seling, I’m seling …
Ide pesma, idem i ja zamrači se nebo, zamagli mi pogled, ukočim, ugasim motor, a on ne prestaje da peva: 3500 godina iz nečega, 3500 kilometara od nečega. Ti mi u glavi, sa one slike sa keja u Bloku 45. Dečak koji gleda u stranu , ja plačem na sred puta u sred pustinje i pitam se – da li ću ikada ponovo zateći dečaka sa pogledom na koji ne znam odgovor?
……………………………………………………………………
Utiša se sve oko mene, stane I Rod Stjuart, stignem ja u Rava Anu na vreme, sačeka me Abu Rahat direktor pošte (zvali smo ga Ljupče, iz milošte), večeramo u njegovoj bašti na obali velike reke .
Smesti me na počinak na krov svoje letnje kuće ispod koje je proticao nečujno golemi Eufrat. Čuo sm škripu dolapa negde nizvodno, i dugo gledao u nebo prepuno žmirkajućih zvezda. U neko doba pogledam, brkati Abu Rahat, viri kroz neka vrata i prati moj pogled, misleći da u južnom sazvežđu tražim ruski satelit.
…………………………………………………………………
Elem, izbacim ja Roda Stjuarta iz kasetofona u kolima na putu za Černigov u Ukrajini, svuda oko mene zeleno, pružim ruku u pretinac, i uzmem sledeću koja mi dopadne šaka, gurnem u onaj prorez za kasete,
Prvo se nije ništa čulo, a onda grunu iz zvučnika glasina iz onih, naših krajeva:
– Dal’ su dunje procvale, da li sevdah ubija…
Prvo nisam mogao da verujem, onda odvrnem jedan krug na potenciometru:
– To! I okrenuh još jedan krug.
-Ajmo Harise! Kakav Rod Stjuart! Ipak su ovo drugi prostori, neka druga vremena…
A i dečak sa slike je porastao.
Kijev, neki mesec kasnog leta 1988. 20:56
