Nauči da nikome ne veruješ,
Jer će ti osmehom prošlost ukrasti,
Navesti da u reči poveruješ,
I nožem izdajnika istinom te ubosti.
Kad nevino lice iskrenost ti odaje,
A duša pokorno za oproštaj moli,
U njima čovek truli, a zver nastaje,
Spremna da grize gde te boli.
Plači pred sobom i sebi praštaj,
Suze i nemoć da izdržiš,
Da svojom snagom hrabriš naraštaj
Dok breme prošlosti držiš.
Samo pred smrt zaboravljaj,
Nedela onih što te dotle dovedoše,
Mržnju im njihovu ostavljaj,
I gledaj kud nove povedoše.
Vodiće ih istim drumom,
Kuda si i ti utehu gonio,
Smatraće i tebe drugom,
Što ih nisi upozorio.
