Stvarno se sećam, ozbiljno vam kažem,
sećam se tih lepih dana
kada sam mogao tepsiju bureka da smažem
i da ločem dok ne svane zora rana.
Danima za sebe ne znaš,
u kući provodiš minut – dva,
prosjaku na ćošku prilog daš,
a ispred tebe čeka te ulica prava.
Kosa crna kao ugalj ponosno se vijori oko ramena.
Korakom čvrstim asfalt lomiš.
Na sebi osećaš mnoge poglede žena
i čini ti se ničega se ne bojiš.
Osećaš krizu i u vedrini dana tražiš spas,
odlaziš, sa osmehom puca brava.
Iz kreveta ustaješ za tili čas
dok ostaje iza tebe ona, znojava.
Krećeš se, dakle postojiš,
pare u džepu uopšte ne brojiš.
Zihernadla u košulji, pljoska u džepu
i misliš: – Sve u materinu lepu!
Stvarno se sećam, ozbiljno vam kažem,
sećam se tog jutra,
kad zapitah sebe kad će doći sutra.
Dosadno je, pomislih, i osetih strah.
Dosadno je, pomislih, i tad nastade krah.
