Zaspao je to veče zagledan u plafon kao u zvezde i probudio se drugačiji. Zauvek.Ustao je, zapalio cigaretu i od prvog dima napravio gust oblak koji ga je na trenutak celog prekrio. Onaj što je zaspao sinoć nije bio pušač. Taj drugi neko, ko se probudio tog jutra bio je drugačiji. Hladan i nedostižan. Nije bio svoj, njen pogotovo. Pila je sa njim uobičajenu jutarnju kafu i sa povezom preko srca dogovarala se sa njim oko nedeljnog ručka. Ćutao je,nije ga bila briga. Njega koji je jutros ustao.Palio je cigaretu za cigaretom, češće puta odlazio do kupatila. I dugo se tamo zadržavao, kao da se svađao sa onim iz ogledala.Ona se trudila da ih razume, obojicu. Ustala je neprimetno.Skoro nije disala jer je sav vazduh njihovog skromnog doma on uzeo sebi, stalno uzdišući.Imala je svoj ritual. Posle zajedničke jutarnje kafe odlazi do ikone, pali kandilo.Počinje dan sa : Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu!Fitilj tog jutra ne htede da gori. Dve godine, sedamstotrideset dana goreo je kao slama, tog jutra nije davao znakove života. Znala je, drhatlo je srce. Toliko da je stvorilo snažan vetar od kojeg se fitilj nije ni mogao upaliti. Posebnu pažnju je posvećivala nedeljnom ručku jer im je nedelja bila poput najvećeg praznika. Jedini dan u kojem su mogli ceo da provedu skupa…
Otvorila je prozor da izađe dim od njegovih cigareta i ručka. On je iskoristio priliku i pobegao.Nikada se više vratio nije. Ni on ni onaj iz ogledala. Nije se vratio ni on ni ona iz ogledala. Ona je ali više nije ona.Nedostaje joj ta žena iz ogledala, ostala joj je dužna reči. A on, on joj je ostao dužan život, onaj koji se ne može prevesti u reči.
