GOSPODIN MIŠIĆ
Kosta Simić, novinar jednog srpskog dnevnog lista intervjuisao je najstarijeg stanovnika Beograda.
– Gospodine Mišiću, Vaša radna biografija je neverovatna i vrlo zanimljiva, skoro kao i Vaše godine. Molim Vas da navedete po redu šta ste sve u životu radili.
Čovek se osmehnu pa drhtavim glasom poče da govori:
– Tokom studiranja, radio sam kao fudbalski sudija u nižim ligama. Dve godine kasnije, prešao sam u policiju. Nakon deset godina napustio sam mesto načelnika beogradskog SUP-a i osnovao političku partiju. Na izborima sam uvek dobijao potreban broj glasova i tako stalno bio deo vlasti. Jednom ministar saobraćaja, drugi put ministar finansija, pa unutrašnjih poslova, trgovine, pa ministar zdravlja i na kraju prosvete.
– Sve to ste radili? – upita Simić.
– Ima toga još. Postavljan sam za direktora pet javnih preduzeća, bio ambasador u Beču, pa Atini i dva puta u Rimu. Biran sam za savetnika predsednika države, pa potom premijera. Sa mesta direktora televizije otišao sam u kasnu penziju.
Novinar je u neverici vrteo glavom.
– Ali gospodine Mišiću, obavljali ste vrlo odgovorne, rizične i teške poslove koji utiču na zdravlje, pa samim tim i na životni vek. Kako ste uspeli da se sačuvate i dočekate desetu deceniju? Starac se kreštavo nasmeja i reče:
– Ah, ne znam, sudbina valjda – a sebi u bradu dodade – zahvaljujući nedostatku dokaza moj mladiću.
