IZVEŠTAJ
Ministar građevine Borisav Janjić nije pošteno ni načeo prase, koje se još pušilo, kada mu u kancelariju utrča premijer. U rukama je nosio fascikle i papire.
– Šta je ovo Janjiću?! – zaurlao je još sa vrata crven u licu.
– Pa ručak šefe. Ogladneo sam, pa…
– Ma ne to idiote! Kakvi su ovo izveštaji?!
– Tromesečni šefe. Sve ono što sam uradio za protekla tri meseca.
Premijer se uhvati za grudni koš.
– Tebi je to rad?! – arlauknu – Ovo ti zoveš radom?! To tvoje prase bi učinilo više. Nesposobni stvore! Kako te nije stid?! Uzeo sam te za ministra jer potičeš iz ugledne i cenjene porodice. Svi tvoji su čuda pravili u politici. Seti se samo oca ili dede. Eeeeej kakvi su to stručnjaci bili! Verovao sam da si nasledio njihove talente i sposobnosti, a ti ništa. Nula!
– Čekajte da Vam objasnim šefe – zavapi ministar – nije se moglo više zbog nekoliko razloga. Ja sam, znate…
– Ma ne zanima me čoveče! Nismo se ovako dogovorili kada smo sastavljali vladu. Pružiću ti još jednu priliku i to samo zbog oca jer me je on naučio kako se radi ovaj posao. Ako u roku od mesec dana ne nađeš način kako da olakšaš budžet za ozbiljnu lovu i uplatiš na moj račun, možeš da se spakuješ i emigriraš iz Srbije.
