Meni se baš danas
svekoliko rve sa životom,
dok gledam raskošne puteve krilatih bića
i malu senicu pred kućom
u kradji očukanog jezgra oraha.
Pod dlanovima drhti čelika tupi udarac
u orahov src,
jer shvatih svu besmisao trajanja.
–
Leptiri lete bez vidnog tereta u letilici,
a onaj što nema ni put,
zar mora svaki čas pune kofere da nosi?
–
Meni se u isti mah i smeje i plače.
Iza kog oblaka icrtane duge opstaju mokre od kiša…
Kupuje li
onaj što je novčanik od teleće kože
dao na ćupriji mudrosti?
U glavi šušti zgužvani papir svojeručnog potpisa:
Nisam ja ta osoba, vratite predmet sudiji!
Obligacioni odnos je majka zakona,
a šta znaju o krivdi oni koji na čelu nose srce?
–
Meni se baš danas svrtelo u glavi
od laganog umiranja sunca.
Šta će ti zanat i nauk,
kad bez ikakvih škola
lako možeš upropastiti
dobrog čoveka.
Deca gradjevinara ili učitelja,
svejedno su zamenila uloge.
Neki se bahate zvoncima u džepu,
a neki,
eto napišu pesmu o čekićima.
