Ispisuju rime tanane misli duše,
reči uplašene kao jato ptica u begu
gonjeno pomahnitalim lovcem,
tražim suviše od naštimovanih rima,
svaki stih obojen tvojim licem,
u njima ljubav izgorela u trenu,
kad sam za tobom ostala željna,
a goreli smo u trenutku pogleda
pronađenih duša,tražeći previše
iz nemoguće priče,
kad jako voliš, brzo odustaješ,
strah te nagoni,
jer ljubav nema stida,
sačini od tebe krivca, izda te,
a željan si je, i trebaš je,
iako je neostvariva.
Neobične ljubavi
su osuđene da nestanu
,jer previše daju i zahtevaju.
Ti si uzimao, a koliko dao,
pitam te na kraju,
jesi li uopšte voleo…
i sve te u nizu?
I ne pričaj o krivcu i krivici,
posrnula ljubav sama
okreće leđa,
gleda u tebe,
bio si svetlo života,
sada samo ugašena luč,
koju istina vređa.
Na kraju pošteno priznaš,
jedan je davao,
drugi zavaravao,
ne traži krivicu
tamo gde je nema,
kad sumnja potkrepi istinu živu,
ponor ljubavi zapreti
i izdaja ljubavi zaboli,
ubije ljubav,
koliko god da te neko voli,
nevera te na kraju pokori,
osveti se ,a ti bi da izmeniš
život lutalice,
kasno se budiš,
sad odbeglo vreme
tragove piše,
i ljubav ništa ne vraća više.
