Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,
i da ostanu još koje,
one – što se pred Bogom kriju,
a pred đavolom ne broje.
Sve strahove tvoje ja davno sam umro,
i vaskrso pre tvog prvog dana…
Moj krst je davno svoj grob vidô,
mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.
Eh, malena, reči su kao mač;
što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš,
sve su željnije krvi.
Sve više o osećanjima govore,
a sve manje osećanja imaju.
Postaju prokleta rutina;
porcija unapred isplakanih suza
koje po potrebi podgrejavaš za svaku novopridošlu bol,
plačući za njom, a misleći o nekoj koja je stvarno bolela.
Ma-le-na…
A sve snove tvoje
još otkad je proklela moja java;
probudile grešne zore –
prekrio miris tamjana,
miris sena i požutelih jesenjih trava.
I na mestu detinjih rana na kolenima tvojim
kod mene čitav vek ožiljci stoje;
kao podsetnik šta se zaboraviti mora,
da bi se uprkos svemu moglo hodati –
ponekad u društvu sam,
ponekad sam u dvoje.
Malena, malena, ma-le-na…
Pesme su samo uzalud potrošene priče,
bunar patnji i ispovest pogrešnim ušima.
Dubina koja se nekim plićakom vode završava.
Živeti van stihova, znači živeti srećno.
(iz zbirke „Život pre smrti“)
