Postoji jedan trenutak samoće koji možeš nazvati blagoslovom. Tada misli govore i prave od tebe nemog sagovornika. Čekaj i videćeš. Nabrajaće ti najlepše žene koje nisu tvoje, prikazaće ti napisane knjige koje nisu tvojim imenom potpisane, nizaće uspehe koji su samo prošli pored tebe. Rasparaćeš se po liniji manjeg otpora, osetićeš opori ukus pasivnosti, krivicu jer si odabrao da budeš kazna sopstvenom životu. Tog trenutka, kada ti se i glas majke učini kao osuda, krenućeš u borbu sa glasovima savesti. Uspećeš kad budeš sebe pomilovao po ćelavoj glavi, istoj onoj koju je milovala majčina ruka, a sada sam prelaziš smirujući misli ispod glatkog temena.
