Oran: Dobro veče.
Anja: Pre 2 minuta sam pomislila: samo da dođete, makar na minut, samo da Vas vidim…i eto Vas :) Svako veče dobro veče.
Oran: Vrlo zanimljivo…baš. Eto, ostade mi računar za upotrebu, za divno čudo. Kako ste Vi?
Anja: Tako treba…Ja sam fino, kao i obično. Znate već.
Oran: Lepo, lepo…Kako provedoste dan?
Anja: Baš ste me obradovali Vašim dolaskom, ali baš, baš.
Oran: Pa eto, potrudio sam se…baš.
Anja: :) Samo tako nastavite.
Oran: Trudiću se…Nego, recite mi nešto, molim Vas…Da li ste sinoć otišli svojevoljno?
Anja: Pitajte..Sinoć svojevoljno? Iskreno ili ne?
Oran: Najiskrenije.
Anja: Nisam.
Oran: Hm. Očekivao sam drugačiji odgovor.
Anja: Ali i da nije tako bilo otišla bih jer ste bili jako nadrndani, pa mi nije prijalo da pričamo.
Oran: Pa znam…zato sam i mislio da ste otišli svojevoljno.
Anja: Nisam, ne.
Oran: Aha.
Anja: Znate već da nije moja mašina, pa…bla, bla.
Oran: I, kako provedoste dan?
Anja: Odmarala sam se, kao i juče :)
Oran: Sjajno. A kako ste se to odmarali?
Anja: Ma bilo je ok, malo statično, ali pravi odmorić.
Oran: Pa može li malo detaljnije?
Anja: Opet Vi i Vaši detalji…
Oran: Pa šta je tu loše ako želim da znam kako ste proveli dan?
Anja: Ovako, probudila sam se oko 9 pre podne…
Oran: Dobro…I?
Anja: Naravno, još malo se izležavala, volim to…zatim, ustala i došla ovde da vidim jeste li i Vi slučajno ugrabili da svratite. Vas nema.
Oran: Eh.
Anja: Izašla odavde, presvukla se, otišla do prodavnice, pokupovala voće i što nam je trebalo sve…usput srela nekog komšiju, pa reč-dve sa njim, vratila se…
Oran: Aha.
Anja: Razmišljam šta ću i kako danas da radim. Treba ovo, treba ono…Doručkovala marmeladu na margarin na hleb i popila mleko…i to sve u krevetu na poslužavniku…
Oran: Aha.
Anja: Umazala se opet marmeladom kao i obično.
Oran: :) Slatkiš pravi, baš.
Anja: Stalno mi pada ili u krilo, ili na majicu, ili na telo (ako je majica malo mala ) :) Sam li Vam rekla već to?
Oran: Auh. Bolje da niste, ali sada jeste.
Anja: E i tako umazana otisla da se tušnem, trajalo 20-ak minuta
Oran: Hu.
Anja: Čula se sa mojima, po dva puta sa svakim (brinu se i daju uputstva za ručak). Otišla u solarijum, malo se izležavala tamo…Uživala, obožavam ga prosto.
Oran: Gle, gle…
Anja: Polako…
Oran: Dobro, i?
Anja: :) Naučite se da slušate, ako ste već tražili.
Oran: Izvinjavam se. Nastavite.
Anja: Mislite da uživam da Vam prekucavam ceo dan? :)
Oran: Ja svakako uživam, za Vas ne znam.
Anja: Posle ćete Vi doći na red :)
Oran: I?
Anja: Posle toga svrnula do škole da vidim nešto…Ovako ništa, ali neku drugaricu pa malo sa njom…vratila se kući…opet do prodavnice…kupila sok sada.
Oran: Aha.
Anja: Posle došla, videla ovi divljaci već počeli da dolaze kući :)
Oran: Divljaci?
Anja: Opet se tušnula…spremila ručak, sama. Sama ja.
Oran: Bravo, i za tuš, i za ručak! A šta ste spremili?
Anja: Boraniju kuvala i pržila slaninu. Sama ja.
Oran: Svaka čast! Kako je ispalo?
Anja: I to nije prvi put, samo da se zna. Onda postavila, ručali, rasklonila.
Oran: Opa, opa…Alal vera!
Anja: Rasklonila sve sa stola. Opet ja.
Oran: Oooooo.
Anja: Oprala sudove koji su ostali i od ručka i doručka.
Oran: Pa Vi me iznenađujete sve više i više…prijatno.
Anja: Došao neki rođak, malo pričali…
Oran: Auuuuu.
Anja: Pa hvala Vam. Izašla na terasu, zalila cveće (vrućina ga sprži).
Oran: Ooooooooo.
Anja: Malo očistila terasu, malo samo.
Oran: Gle, gle..
Anja: Opet otišla do prodavnice, malo sa prodavačicom koju reč, vratila se, skuvala puding…
Oran: E, sada sam zadivljen već.
Anja: Sačekala da se ohladi, malo ukrasila, poslužila moje sve i to bi bilo sve za danas od mene :)
Oran: Auuuuuuuu. Ček, ček…pa mora da je bilo još nešto…
Anja: Pa ne sećam se.
Oran: Nemoguće da ste posle pudinga seli za računar.
Anja: Ali ako se setim, reći ću Vam. Da, da. Posle pudinga sam ovde.
Oran: A kada je bio puding?
Anja: Ali od oko 22 Vas čekam intenzivno. Iako ste rekli da nećete.
Oran: A puding je bio u?
Anja: Činiji, čini mi se da je plava.
Oran: :) U koliko sati, bre?
Anja: Ili plavo-bela. Malo pre.
Oran: Bre?
Anja: Ne sećam se koliiko sati.
Oran: Koliko malo pre?
Anja: Malo pre nego sto sam sela ovde
Oran: Koliko malo?
Anja: Bilo je oko 22h.
Oran: Aha. E, ovako…prvo…Uživao sam, baš.
Anja: Je li mnogo bitno vreme jedenja pudinga?
Oran: Jeste.
Anja: A zašto ako smem da pitam?
Oran: Nebitno…da ne izgubim nit…Uživao sam, baš.
Anja: Drago mi je.
Oran: Drugo, prijatno ste me iznenadili, baš.
Anja: Oooo, opet, da se ne ponavljam.
Oran: :) Treće…solarijum…Uh!
Anja: Ima li i trećeg? :)
Oran: Četvrto…
Anja: Još ima?
Oran: Ima!
Anja: Pa da čujemo….
Oran: Ja se uzbudih dok sam ovo čitao, a Vi me pitajte zašto.
Anja: Dalje…peto…šesto…sedmo.
Oran: Pa to je sve to dalje…
Anja: Pitam Vas ZAŠTO?
Oran: Nemam pojma, i sam sebi to pitanje postavio…ali činjenica je da se to desilo.
Anja: Zašto? :)
Oran: Pojma nemam…nije valjda samo zbog solarijuma, bilo bi baš prosto…Ja lično mislim da postoje mnogo jači razlozi…a solarijum svakako potpomaže :)
Anja: Pa idem ja već neko vreme, nije prvi put, samo što nikad niste pitali…
Oran: Aha. A volite marmeladu?
Anja: Volim.
Oran: Džem?
Anja: Volim i marmeladu, i džem i med i sve slatko.
Oran: Aha.
Anja: A u poslednje vreme je baš često jedem.
Oran: Pa kažem ja – pravi slatkiš.
Anja: Prija mi nekako, lagana je
Oran: Da, da…
Anja: Vi jedete?
Oran: Slabo. Trudim se da smanjim koliko god mogu. Nego…Šta ste to imali da mi kažete(osim solarijuma)?
Anja: Da Vam poželim srećne i uspešne radove…kao i to da se brzo završe.
Oran: Da ste bliži!
Anja: Ne znam šta biste radili…
Oran: …
Anja: Ne znam, ama baš.
Oran: Pa zamolio bih Vas da mi pomognete.
Anja: Mogu samo da nagađam…
Oran: Jedan valjak u ruke i krečenje…eto to.
Anja: Ovako, da sam Vam bliža, oprali ste bi mi kajsije.
Oran: Kao Tom Sojer…Nije valjda da volite kajsije?
Anja: Volim. Volim sve.
Oran: A omiljeno voće je?
Anja: Sve što je slatko i što je voćno. Omiljeno nemam, sve volim.
Oran: Aha.
Anja: Sve osim grejpa, to ne.
Oran: Eh, to sam nekad baš jeo…sada više ne.
Anja: Ja nikako, gorko mi je skroz.
Oran: Da, da…Meni se nekako nameću trešnje i lubenice. Breskve volim, ali one dlačice mrzim. A ostalo sve uživam da mećem pod zube.
Anja: Pa imate one bez dlačica :) Nektarine.
Oran: Eh, pa to nije to. Volim ja bez dlačica, ne mogu da kažem…Ali, ne breskve.
Anja: :)
Oran: A opet, čini mi se da bih trešnje baš izdvojio.
Anja: Trešnje su ok, ali kad nemaju crviće. To me baš odvuče od njih.
Oran: Pa kad gurkate nosić tamo gde ne treba. Tamo samo jezičak, i ništa više.
Anja: Milsite njuškicu?
Oran: :) Pa može i tako, njuškicu. J
Anja: E sada, kako je Vama proteko dan?
Oran: Uh…
Anja: Bez uh.
Oran: Pa nešto sam napomenuo…puno je dešavanja, baš.
Anja: Bez, moliću lepo. Pretvorilo mi se uho u tiganj.
Oran: :)
Anja: Dajte malo uzbuđenja i za mene, ne mozete samo Vi :)
Oran: Rad ceo dan…Nekoliko telefonskih razgovora…i nešto na šta sam danas posebno ponosan…uz pomoć koleginice…obezbedio sam dva kompleta udzbenika, korisćenih, ali u odličnom stanju…za dva učenika koji nisu nabavili te udzbenike…i…I čini mi se da je to to.
Anja: O pa hvala Vam. A jeste li Vi jeli danas?
Oran: (dok sam čekao prijatelja da trčkara po prodavnicama za jedan deo, razmišljao o Vama)
Anja: :) Hvala Vam.
Oran: Jeo…hm…jesam doručkovao…i večerao…ali trećinski…mislio sam da ću stići da odem na jedan rođendan (opet), ali to jednostavno nije bilo moguće.
Anja: Pa recite im da ostave porciju za sutra :) Samo napomenite da Vam ostave, ako imate vremena.
Oran: Pa ipak…ne verujem da ću imati vremena…Tek sutra je dan pun obaveza…a sa ovim postajem već dosadan, baš i sebi samom(kao da niko drugi ništa ne radi)…
Anja: Znate šta? Drago mi je što ste podelili sa mnom Vaš dan…ali ništa od uzbuđenja.
Oran: :)
Anja: :)
Oran: Bolje. Baš. Ja sad ne znam šta da radim…
Anja: Čoveče, pomislila sam na Vas jedno 4 646 puta danas, ali mi je nekad glupo da Vam priznam tako nešto.
Oran: Pa onda i nemojte. Uh. Znate šta?
Anja: Već jesam. Šta?
Oran: Ne znam ni sam.
Anja: :)
Oran: Ovo ću sada reći i rizikovati mnogo…Volim svoju Dragu…ali…čini mi se…da paralelno…Da se javlja neka paralela.
Anja: Ne dišem. Ne pomeram se. Samo gledam. Ali bukvano ni makac.
Oran: Pa eto, maksimalno sam rekao.
Anja: Osmeh na licu. Veliki osmeh. Iskren. Prijatan.
Oran: Ali, znate li značenje reči paralela?
Anja: Znači u isto vreme se odvijaju dve radnje. Tako nešto.
Oran: Pa moglo bi se reći…I da li je to normalno, pitam sebe? Može li to?
Anja: Bez teksta sam. Bez ijedne reči. Bez slova. Bez glasa.
Oran: Eto. Ne znam, zaista. Da sam neki sultan, znao bih…ovako…
Anja: A pod paralelom podrazumevate istu ili sličnu radnju/osećanje/zbivanje ili neku sasvim drugačiju?
Oran: Pa drugačije po osećaju, ali po intenzitetu slično.
Anja: Ali radnja je ta? Stanje tačnije.
Oran: Hm…Stanje je vezano za Vas potupuno…nema veze sa Dragom.
Anja: Samo hoću i ja da znam na šta ste mislili. Da ne bude: mislio sam na pranje sudova pod tim drugim dešavanjem…! Znam da nemaju veze te dve stvari.
Oran: Da, jasno…Ali, opet…sve ovo meni liči na zamajavanje Vaše ličnosti…mora da kažem opet, po hiljaditi put. Mora i tačka.
Anja: Hajte bar jednom ne kvarite. Moram ići…
Oran: Pa moram to uvek da kažem…ipak, ako ste Vi ta za koju se izdajete, ovo može da bude neko izuzetno zaluđivanje…
Anja: Nije moja volja.
Oran: pa-pa Laka noć.
– nastaviće se –
Dvadeseto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
