Oran: Dobro veče.
Anja: Varaju li me to oke? Jeste li to Vi ?
Oran: Pa to jedno oko Vas ne vara sigurno…Za ovo drugo ne znam :)
Anja: Kako ste, čoveče?
Oran: Ja sam, da.
Anja: Jeste li me zaboravili?
Oran: Ja sam odlično. Daleko od toga da sam Vas zaboravio. A kako ste Vi?
Anja: Drago mi je zbog Vas…
Oran: Da li ste Vi mene zaboravili :)
Anja: Recite mi kako noga, ruka…
Oran: Sutra je kontrola za ruku, tada ću znati više, mada čini mi se da je dobro…Tetiva je u fazi oporavka i dalje.
Anja: Pa gde ste je to gurali čoveče? Nisam upoznata sa tim…
Oran: Radilo se :) No, nista strašno.
Anja: O, pa Vi ste bili vredni to malo?
Oran: Pa da. Samo što sam više bio spoljni momak.
Anja: Pa tako je to sa muškarcima :)
Oran: Eh, da. No, dosta o meni. Kako ste Vi?
Anja: Samo sekund da nešto odradim pa se vraćam…
Oran: Bekam.
Anja: Evo me opet :) Ovako, ja sam ok, hvala na pitanju…počinjem da radim u petak…sad ovaj i radujem se tome.
Oran: Sjajno. Možete li mi reći nešto više o poslu?
Anja: Promocije radim.
Oran: Pa gde ćete raditi
Anja: U supermarketu jednom :)
Oran: Aha.
Anja: Ne bih da detaljišem…intimno je, znate već :)
Oran: Da, jasno. Nećete mrdati iz Vašeg grada?
Anja: Nikako, ne.
Oran: Nego, zar niste rekli da radite promocije kupaćih kostima?
Anja: Možda, krajem meseca avgusta, zbog odmora, a ovako ne planiram još. Ne, rekla sam Vam da se promocije rade u kupaćim, a ne da radim promocije kupaćih. Tu ima razlike.
Oran: Aha…Mada po meni i nema. :)
Anja: Ali to je bila šala, ne radi se u kupaćim…da znate samo.
Oran: Kuku, pa svako će moci da Vas gleda do mile volje, samo ja ne. Aha, sada mi je malo lakše.
Anja: Pa kad ne želite..šta da Vam radim…Ne mogu Vam pomoći :)
Oran: Da, jasno. A na odmor idete na more?
Anja: Može biti, ne znam još nista tačno, samo znam da cu ići, a gde to još ne znam, ali reći ću Vam čim saznam.
Oran: Aha.
Anja: Mada Vam to opet ništa ne znači.
Oran: Da, baš. Nego, da li se Vi odobrovoljiste za tu sliku više?
Anja: Niposto, ne…ne brinite se, sve je po starom :)
Oran: Strašno.
Anja: Pa i ja to kažem.
Oran: Vi ćete mene uništiti skroz. Ubijate me lagano.
Anja: Ali Vas nema, pomislih da ste me zaboravili skroz…a sad se pojavljujete i tražite odmah sliku…
Oran: Ili brzo, jos nisam toga baš svestan.
Anja: Ali, Vi to sami tako želite…ne želite da se mrdnete odatle…
Oran: Pa rekao sam da fizički nisam mogao biti u ovoj sobi…tu je bio neko drugi.
Anja: Blago njemu….viđao Vas je svaki dan i spavao u Vašoj sobi…
Oran: Pa njemu možda i jeste bilo blago, meni nije.
Anja: Blago njemu…viđao Vas je svaki dan…eh…
Oran: Baš bih voleo sada videti Vaše lice. Da vidim da li je to sve istina što napisaste.
Anja: Istina je, verujte na reč.
Oran: Aha. A gde ste Vi u petak veče i sinoć?
Anja: Ako hoćete, verujte. Ooo, kakvo je sad ovo ispitivanje? Eh…kao da smo par… :)
Oran: :)
Anja: Gde si bila? Šta si radila? :)
Oran: :) Ma za to šta ste radili – to znam. Ljubakali ste se sa Vašim Dragim…i ko zna šta još radili…ne smem ni da pomislim.
Anja: Kao moj tata pričate..ne sme ni da ga zove dečkom…kaze čovek: tvoj drugar…:)
Oran: Pa nije mu lako, verujem.
Anja: Ali to je tata…
Oran: Znate, treba da prođe jedno određeno vreme da se roditelj navikne na te stvari…Razumite ga. I mora da ga zavoli, da vidi da Vas voli…i onda će to prihvatiti lako.
Anja: Razumem ga, ali moj se navikava jos od osamnaeste, devetnaeste, pa još nije uspeo u tome.
Oran: Ne, ovo je druga stvar. Ovo je nešto ozbiljno, on sada sigurno zna da Vaš Dragi spava sa Vama, i to veoma često. I naravno, ta pomisao mu nije laka.
Anja: Je li Vi to pokušavate izvući iz mene nešto o tome ili mi se samo čini? :)
Oran: Kao ni meni. U neku ruku, ja u potpunosti razumem Vašeg oca…čini mi se da potpuno isto osećamo.
Anja: Kakve sad to ima veze sa Vama?…Vi imate vasu Dragu :)…i imate mogućnost da sa njom to upražnjavate…tata ima mamu, pa i on može…
Oran: Pa i meni baš ne pada lako da zamišljam Vašeg dragog kako sa Vama…
Anja: Zašto ne bih i ja mogla?
Oran: E, pa drugo smo mi, a drugo ste Vi. Vi ste dama, a mi smo samo muškarci.
Anja: Pa jesmo, Vi ste malo stariji, pa kod Vas to ide malo ređe… :)
Oran: Druga stvar…otac Vas voli ne kao muškarac, vec kao roditelj…a muškarac je i zna sta muški rade…A ja sam tu negde…i tako…Ma nemojte mi reći!
Anja: :)
Oran: A šta Vi znate o tome uopšte?! :)
Anja: Ma naravno, zapinje to malo u tim godinama.
Oran: E, pa to možda kod nekih drugih…
Anja: :) hi hi hi Zapinje ili ga nema :)
Oran: Svašta bih mogao o tome da Vam napričam, ali glupo bi bilo, baš. :)
Anja: Pa jeste, samo ćete shvatiti koliko ne znate…i tako.. :)
Oran: Duhovito, baš. Ma to da ne znam, to svakako…Mislio sam na potencijal. :)
Anja: Zbunjujete me malo.
Oran: Kako to?
Anja: Ovako, otkud Vama sad želja za ovakvim razgovorom?
Oran: Želja za kakvim razgovorom?
Anja: Pa ovakvim, potencijalnim :)
Oran: Pa vidim i sam da je bezveze. Ne znam šta mi bi. Uostalom, Vi ste počeli.
Anja: Nisam nekako navikla na Vas takvog, ali kapiram, i ja kad sam gladna stalno pričam o hrani…razumem Vas skroz.
Oran: Ma čuj ti nje! Ja kad sam gladan – trpim. Uostalom, kako bih ovako fino smršao…:)
Anja: :) Pa nakusajte se malo…
Oran: Eh, eh, eh! Eh, eh, eh…
Anja: :) Pokušajte, malo sad uzmite kikirikija i nadajmo se da će uspeti bar malo.. :)
Oran: I ovako mogu da ehcem do ujutru. :) Ma ja bih mogao da izvozim kikiriki, bre!
Anja: I opet ništa?
Oran: I za Afriku, i za Ameriku…Južnu i Severnu…
Anja: Eh, čoveče…
Oran: Za Evropu… Aziju!
Anja: Pa možda onda nije u Vama problem…
Oran: Pa ja sada uopšte ne znam šta da kažem…
Anja: :) Zbunila sam Vas?
Oran: Nego, gde ste Vi u petak i subotu? A?
Anja: Pa, pa…Malo sam se šetala :)
Oran: To je lepo, baš…samo gde i s kim?
Anja: Vidim nema Vas nigde…moram se i ja snaći nekako :)
Oran: Ma nemojte mi reći! Uostalom, imate Vi Vašeg Dragog.
Anja: Pa moram…kad Vi ne mrdate zadnjicom… :)
Oran: Gle, gle.. Hoćete reci da ste bili sa nekim ko nije Vaš Dragi?
Anja: Ne, nipošto.
Oran: Hoćete reći da ste bili sa njim?
Anja: Uvek :)
Oran: Eto, znao sam.
Anja: I kad nisam, jesam :)
Oran: Eto, sve sam to znao. Jaoj! No, to je zdravo, svakako.
Anja: Pa kad ste Vi zauzeti…ne mogu Vas čekati dok ne osedim :)
Oran: :) Potpuno ste u pravu…No, kada bi bilo te slike, makar…
Anja: Možda Vam je to cilj, ali ne, ne, nećete uspeti u tome…eh, ta slika…ali opet nemate ništa od nje.
Oran: Ma imam, mnogo.
Anja: Nemate, odlučili ste odavno već sve.
Oran: A otkud Vi znate da sam ja odlučio?
Anja: Pa rekli ste mi Vi lično. A samo da znate šta sam pronašla na netu…
Oran: Šta?
Anja: Pišu…pametan muškarac+pametna žena= lepa romansa….a imate i kombinacije za ostalo…glup muškarac + glupa ženka = beba :)
Oran: Da, da…samo meni uvek ovo drugo pada na pamet. Nikako ovo prvo….:) Ovo prvo se retko sreće :)
Anja: Pa ja sebe ne smatram takvom…
Oran: A iskustvo uči da je to skoro nemoguće.
Anja: Pa eto, odlučili ste…rekoh Vam već.
Oran: A sebe ne smatrate kakvom?
Anja: Glupom, a ni ženom :)
Oran: :) Drago mi je zbog toga, baš.
Anja: Recite mi, hoćete li se uredovniti sad malo? E, pa treba da častite…
Oran: Pa jedan period, da. A zašto da častim?
Anja: Pa na odmoru ste.
Oran: A, to…pa ja sam radio ovih dana…A i sutra moram do bolnice, pa do škole da pozavršavam neke stvarčice koje nisam ovih dana…pa onda da pomognem nešto nekom…pa će tu jos poneko verovatno da se nakači…i da ne pričam šta me sve dalje čeka od obaveza…No, svakako ću iskoristiti ovaj period da se bar od škole odmorim. A pošteno, Vi ste mi pomogli da sve ovo prolazim bar 40% lakše nego sto bih inače. A možda i više.
Anja: Hvala mi.
Oran: Znate šta mi se desilo kada sam bio u bolnici?
Anja: Ne znam…
Oran: E, pa iako se tu našli neki što ih poznajem kao…ali ipak sam sebi rekao…misli na nešto lepo, misli na nešto lepo…I znate li šta sam mislio?
Anja: Ne, šta ste mislili?
Oran: Pa mislio sam na Vas.
Anja: Stvarno ste ili sada tako pričate?
Oran: Ozbiljno.
Anja: Volela bih da Vam vidim lice sada.
Oran: Pa ozbiljno je potpuno. Baš.
Anja: Drago mi je da neko i na mene misli.
Oran: E, pa što se toga tiče, može Vam biti mnogo drago jer ja mnogo mislim na Vas.
Anja: Ljubila bih da ne boli, ali nisam znala ništa o tome…stvarno bih :)
Oran: Lepo od Vas, baš :) E, dobri ste, baš. I šta bi s tom slikom?
Anja: Pa nema slike…možda za koji dan, ali ne verujem.
Oran: A zašto ne verujete?
Anja: Pa jer ste Vi još tvrdoglaviji, hoću i ja Vašu.
Oran: Pa šta ima da me gledate, rekao sam Vam da sam lep. I jos sam u fazi mršanja…dakle, svakim danom sam sve lepši i lepši. Eto.
Anja: hi hi hi Ma ne verujem Vam ništa, ali hajde…
Oran: :) Pa pali bi u nesvest kada bi me videli :)
Anja: Od muke :)
Oran: :) Može biti, može biti…ali slatke :)
Anja: Ali opet Vam ne verujem…eto.
Oran: Eto, baš pre neki dan padoše par njih kada sam prolazio kraj studentskog doma. Pa da dovedem ove studentkinje?
Anja: Samo sek…
Oran: Hoćete li onda poverovati? Bekam.
Anja: Hej.
Oran: Hoj.
Anja: Morala sam nešto da pomognem.
Oran: A kome to pomažete?
Anja: Mami.
Oran: Gle. Još je budna?
Anja: Jeste…zašto? Sad Vas ona zanima?
Oran: Duhovito :) Ne, nikako. Mozda, pre desetak godina, sada više ne.
Anja: :) Sada Vas više niko ne zanima.
Oran: Mislim, pre mojih desetak godina. :) E, pa nije baš tako. Tu ste?
Anja: Jesam, naravno….pitam se i dalje zanima li Vas više iko ili ne više?
Oran: Pa pokusaću da ogovorim malo šire. Mogu li?
Anja: Vi uvek.
Oran: Zahvaljujem. Dakle…Ovo što mi se sada dešava je potpuno nova životna situacija za mene…to mislim da sam već i rekao…i ma koliko izgledalo smešno sa strane da je izazvana nekom osobom koja možda i ne postoji zaista…
Anja: O kome je reč sada?
Oran: Vi ste učinli da se ja osetim u sasvim jednoj novoj, nepoznatoj situaciji…A takvih situacija je u životu malo, malobrojne su…mogle bi se na prste nabrojati…
Anja: Ali takve lepe stvarčice čine život lepim…
Oran: Što lepih, što neprijatnih, blago rečeno….
Anja: Pa što sad neprijatnih?
Oran: Ne govorim samo o lepim…govorim i o lošim…Zato što se po intenzitetu osećanja mere i sa takvima…Govorim o emocijama koje izazivaju, a one i čine te situacije nesvakidašnjim, retkim…
Anja: A Vi baš umete da preterate…
Oran: Ja Vam ozbiljno govorim. Ali, dopustite da završim…
Anja: Izvinite.
Oran: Sada, kako god se ovo završilo, Vi ćete, ma ko da ste, ostaviti neizbrisiv trag u mom životu, u to sam sada potpuno siguran….Sada ste deo mog života i to niko i nikako ne može promeniti, pa makar sutra prestao naš kontakt, makar Vi bili i muško…To je sasvim izvesno, baš. Eto.
Anja: Hvala Vam, zaista. Hvala Vam. Drago mi je.
Oran: Pa nema na čemu, samo sam rekao ono što osećam…a to što osećam ste Vi proizveli.
Anja: Hvala Vam zbog toga.
Oran: I hvala Vam na tome. A šta je jos zanimljivo? Znate li?
Anja: Ne znam.
Oran: Pa, puno, puno godina to još niko nije izazvao u toliko velikoj meri…baš.
Anja: Uh…
Oran: Tako da sam veoma lako izlazio na kraj s tim. A sad… Nemam pojma…kao da su me vezali konjima o repove. :)
Anja: hi hi hi
Oran: Razvlačim se na sve strane…jedan me vuče tamo, jedan ovamo…jedan levo, jedan desno…
Anja: Zato ste tako ludo nesrećni u poslednje vreme?
Oran: Pucam po svim šavovima…
Anja: Pa kad ste se malo ubuckili.. :)
Oran: :)
Anja: Šalim se malčice.
Oran: I eto, to je što se zanimanja tiče. Ma slobodno…sa mnom se možete šaliti kako god želite… :)
Anja: A šta je to sa zanimanjem?
Oran: Pa eto, zanimate me Vi…ali to je samo napisano…i opet da pomenem to zamajavanje koje se moze ispostaviti na kraju da je samo postojalo…čisto da me ne grize savest morao sam i to reći.
Anja: Ali zašto opet to zamajavanje? Zašto, čoveče?
Oran: Zato što ne želim da me grize savest ukoliko ste Vi Vi i ukoliko se za Vas ovo vreme pokaže kao izgubljeno, ukoliko Vi tako procenite, naravno.
Anja: Ja jesam ja, ja. Ali ne želim da izgubim.
Oran: Sada mi je stalo do Vas, razumete? Ne želim ni na koji način da se osetite loše zbog ovoga.
Anja: Ali ja ne želim zamajavanje…želim iskreno.
Oran: Pa želim i ja.
Anja: Ali Vi ne želite…
Oran: E, tu grešite. Želim, i to jako.
Anja: Vi želite, ali nećete.
Oran: Pa recimo da je tako.
Anja: Pa znam, ali to se onda svodi na isto.
Oran: Pa pominjah li ja one konje i one repove? Da ste biliže, mogli biste moje srce da uzmete na svoj dlan, toliko sam raspolućen.
Anja: Ali znate da nisam.
Oran: Rastrzan i rastrgan.
Anja: I znate da sam bliže, ne biste nista želeli.
Oran: Pa jedino što znam je ono što osećam i što činim ili ne činim sada. To je ono jedino što znam. Više ništa ne znam.
Anja: Vi to mene koristite? :)
Oran: Samo misaono. U mislima. :)
Anja: Pa možete i ovako…ne bih se ljutila…ne na Vas.
Oran: Eh, hvala Vam…bilo bi mi pravo zadovoljstvo, baš.
Anja: Ali ipak nećete…znam.
Oran: Jao.
Anja: Pa znam sve i pre nego što odgovorite.
Oran: Vi kao da ste popili sve znanje ovoga sveta izgleda.
Anja: :) Nisam…nisam…ali znam Vas kako dišete ponekad.
Oran: Jao, da samo znate kako bih želeo da znam kako Vi dišete…Da Vas posmatram, dok Vam se grudi ravnomerno podižu i spuštaju…Voleo bih Vas videti usnulu…kraj mene…Ali, opet ja!
Anja: I ja bih volela to da vidim…ali…zamajavanje.
Oran: :) Da, sve znate.
Anja: Šteta…ali…eto.
Oran: Znate šta…moram još nešto reći…a u cilju ovog zamajavanja…
Anja: Recite, molim Vas.
Oran: Recimo, ali samo recimo…ŠBBKBB – šta bi bilo kad bi bilo…
Anja: Da čujem…
Oran: Vi u Beogradu, ja u Kragujevcu…
Anja: ok
Oran: Pa kako premostiti to?
Anja: Pa to je udaljeno samo…ne znam ni koliko, ali nije preko kraja sveta.
Oran: Pa dva sata tamo, dva ovamo…to je četiri sata…samo na put….
Anja: Pa?
Oran: I to je minimum…dodajte na to još sat…za snalaženje po gradu…tamo i nazad…to je pet sati. Pa to je samo za put pet sati…gde je ostalo?
Anja: Pa? Koje ostalo?
Oran: Pa dodajte na to još par sati…Pa razgovor, naravno. Neko piće…ili šta već…šetnja…nebitno…
Anja: Pa, u čemu je sad toliki problem?
Oran: To je još par sati…Pa odakle mi toliko vreme?
Anja: Pa….nemate, naravno.
Oran: Pa eto, prosto. Vidite kako je to prosto…o finansijama da ne govorim…
Anja: Opet on…ko o čemu, on o parama…Ste Vi Piroćanac, možda?
Oran: :) Nisam, samo sam realan.
Anja: Pa batalite ponekad malo samo tu glupu realnost.
Oran: A šta je u svemu najgore?
Anja: Šta?
Oran: Ukoliko ste Vi Vi, opet ću realno reći, ja ne bih mogao da se odvojim od Vas. Eto, to je najrealnije od svega. Ne bih mogao da krenem nazad.
Anja: :) Mislim da bi tako možda bilo i kod mene.
Oran: Pa ozbiljno…ukoliko ste Vi Vi, kako bih mogao da se odvojim, recite mi.
Anja: Pa ne znam…možda ni ja ne bih želela da se odvojite ni Vi od mene, a ni ja od Vas.
Oran: I onda kao da Vas ne vidim neko vreme…Pa to nema šanse, bre. To jednostavno, kad sam ja u pitanju, nije moguće. Ma Vi ste tu nebitni. :)
Anja: Ja nebitna? :)
Oran: Ma da :)
Anja: Ma nemojte mi reći…
Oran: Šta ima Vi tu da se pitate…prošetamo, popričamo…i kao, hajde zdravo, vidimo se…ili se ne vidimo nikad više…i šta? I moje srce puca u paramparčad…Eksplodira. Big beng.
Anja: Pa možda bi i moje…ali to Vama nije važno.
Oran: Veliki prasak. Naravno da je važno. To je od izuzetne važnosti. Meni je izuzetno važno da Vi budete srećni. Ili bar ne nezadovoljni.
Anja: Pa onda ste i Vi meni važni isto tako.
Oran: Ma ne brinite se Vi za mene…Kod mene vreme leči sve…
Anja: Ali ne želim tako.
Oran: A rekao sam Vam da ste i da ćete biti deo mog života.
Anja: Hvala Vam…od srca.
Oran: Hvala i Vama…baš. I od srca i od duše. I na kraju, sve je onako kao što i prognozirah…neostvarivo(što meni kao i odgovara).
Anja: :( Sve zavisi od Vas, kao i do sada.
Oran: Pa evo, ja ću sad ovo reći i to zaista nije zamajavanje…Pod ovakvim uslovima ne postoje šanse za viđenje, baš. Jednostavno je neizvodljivo. I to sve ŠBBKBB.
Anja: Okić.
Oran: Što ne znači da Vi makar tu sličicu ne bi mogli da mi pošaljete.
Anja: Ma nema veze, drugi put možda…videćemo se. Pozdravljam Vas puno, puno. Drago mi je što smo se videli.
Oran: Zahvaljujem…Pozdravljam i ja Vas. Baš. Laka noć….kao perce…pa-pa
– nastaviće se –
Dvadeset četvrto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
