Osmi razred osnovne škole i srednju školu završio sam u Leskovcu i to u vreme kad je svaki grad u Srbiji (sem Valjeva) imao bulevar ili ulicu maršala Tita. Obično je to bila glavna ulica, ili bar neka šira, viđenija. U Leskovcu je to bila glavna ulica i stvarno je bio bulevar jednim delom, tako da je sa obe strane pored duplih traka postojao i poprilično široki trotoar, a po njemu se u toplim letnjim večerima dešavao korzo. Sa jedne strane bulevara su se šetali porodični i stariji ljudi, a sa druge tadašnja mladež. Pored šetača je uvek bilo i onih koji samo zauzmu neki ulaz, ili slično mesto i samo prate šta se dešava i pametuju na razne teme i o raznim ljudima. Te ovaj ovakav, te onaj onakav, te ova radila ono, a nije uradila ovo i tako dalje i tako bliže. Dešavale su se tu i svađe i tuče i raznorazne razmirice, a bilo je i očijukanja i manevara u pravcu zbližavanja. Mikrokosmos jedne relativno male sredine… Svega je bilo. Preletača, procenjivača, lepotica i lepotana, pametnih i glupih, bogatih i siromašnih, ali je bilo i podmuklica i rugoba i pokvarenjaka i zlobnika. Tih dana nisam naučio da postoje oni koji nikad nisu valjali i koji su samo gledali da se uvale u napravljeno gnezdo i čekali da naprave neko sranje, a sada nema korzoa, ali takvih ima posvuda… A ja još uvek “učim”.
Osvald Tomović: Korzo
