Šta je za tebe emocija? Šta je srž poezije u “Sumatri“ i tvoja poruka?
Za mene je emocija osnova i srž svakog ljudskog bića, mada često gušimo svoje emocije i zanemarujemo ih, u čemu postoji velika opasnost – sve što potiskujemo, vraća se ojačano. Rasla sam uz puno iskrene ljubavi i sa puno čistih emocija, pa ih tako ističem kao važne. Srž poezije objavljene u izdavačkoj kući ,,Sumatra“ i u mojoj zbirci ,,Glava iznad vode“ jesu iskrenost, ljubav i bunt. Moja poezija i slavi i opovrgava, i kritikuje i mistifikuje, i bodri i demistifikuje. Moja poezija na trenutke jeste spoj nespojivog, ali mi uvek bude jako drago i velika čast kada se u njoj ljudi pronađu i poistovete se. Vezuje nas niz istih osećanja i srž koja je, često, vrlo srodna.
Nađa, tvoja poezija ima dinamične stilske oscilacije. Tu su oštri stihovi kojima opisuješ i kritikuješ današnjicu, ali i na najprefinjeniji u kojima slaviš ljubav? Koji događaj te inspirisao na ovakav stil pisanja?
Poeziju sam počela da pišem na početku studiranja, nakon što sam sam čula kako je jedna devojka, na ulici, svom dečku rekla – ne želim tvoju jaknu i nije mi hladno. Iz toga je nastala moja prva pesma koja je objavljena. Dala sam sebi za pravo da se postavim u njenu kožu i zamislim uzrok i posledicu takve izjave. Kasnije, fuzija mojih ličnih iskustava i emocija vodila me je u poeziju – kao spas, kao terapija i kao slavljenje ili žaljenje onoga što mi se događa. Oštro kritikujem sve ono o šta smo se oglušili i što smo zaboravili, bilo kao društvo ili kao pojedinci, a na najprefinjeniji način slavim ljubav kada je ona u iskrenom i punom obliku. Ja se uvek preispitujem, istražujem u sebi, patim, srećna sam, razočarana ili radosna – sve me to vodi ka poetičkom izrazu.
Koju simboliku za tebe nosi uloga žene u tvojim pesmama, koju muškarac? Koju jačinu im pripisuješ? Na koji način menjaš uloge i u kojim momentima to radiš?
U mojim pesmama, žena je ona koja oseća, misli i shvata. Da li na žalost ili sreću, muškarci u mojoj poeziji često odlaze i napuštaju, ali i shvataju i uočavaju, pa se vraćaju da kažu propušteno. Volim igranje perspektivama, volim da se postavim u pozicije različitih ljudi, bilo da su to moji prijatelji, poznanici ili izmaštane osobe. Sećam se da mi je jedna devojka napisala u poruci – mnogo volim kada se ljutiš i buniš, tada najbolje stvaraš. Mada, ja tebe nikada ne bih naljutila, jer ne znam koja pesma bi mi pripala. Menjam uloge kada pokušavam da opravadam i razumem, menjam uloge kada pokušavam da oprostim i nastavim – menjam uloge kada god poželim da budem muškarac, neka druga žena, u Istanbulu, Lisabonu ili u Dubrovniku.
Jedna od tvojih zbirki pesama nosi naziv “Glava iznad vode“. Šta se dešava i da li ti se desilo ikada da ti “voda pređe preko glave“?
Moje pesme nemaju naslove, jer kada pišem, vežem se za neku repliku i rečenicu, i na njoj gradim dalji tok pesme. Imala sam izvesne poteškoće kako da naslovim svoju prvu zbirku. Jednom prilikom sam sedela sa prijateljem koga sam pitala šta je najvažnije u životu, na šta mi je on odgovorio – da držiš glavu iznad vode. Tako je i nastala pesma, a iz pesme i naslov zbirke. Moj izdavač izdvojio je nekoliko stihova koji su zvučno najprigodniji za naslov zbirke i, na samom kraju, došli smo do ,,Glave iznad vode“. I dalje učim da plivam, da plutam na površini vode, da održim glavu iznad vode i ne uspevam uvek, ali – vežba čini majstora. Vrlo često mi voda pređe preko glave, jer emocije nadigraju racio, potom ronim na dah i izvučem glavu iznad vode, u poslednjem trenutku. Držim glavu iznad vode, ali ima čari i kada voda pređe preko glave.
Takođe u tvojim pesmama “uplićeš“ likove majku, oca, tvog saputnika, čoveka koji beži od sebe krvav dolazi na tvoj prag i u tebi vidi nadu i spas. Šta je za tebe spas, pitam te kao književnicu i učesnicu u svakodnevnim prilkama i neprilkama koje se oko nas događaju?
Majka je vrlo važna figura u mom životu, koja je ljubavlju, vaspitanjem i predanošću umnogome uticala na pozitivne karakteristike i stavove – ona je osoba koja insisitira na praštanju i razumevanju. Otac je važan jer sam od njega nasledila upornost i bridak jezik – što mi pomaže kada pesničkim izrazom iskazujem stavove, mišljenja i proživljeno. U ljubavi sam, kao i svaka osoba na ovom svetu, patila, ali i volela. Sva ta iskustva smeštala sam u okvire pesama, bila oči u oči sa partnerom, ponekada se stavovima i mišljenjima koji dovode do sukobljavanja, ponekada usaglašavanja, a ponekada sam i odlazila da bih spasila sebe, ali i osobu preko puta sebe – tako sam spasila i poeziju i sazrela u izrazu. Živimo u vremenu punom oscilacija, iskušenja i neprilika, u momentu kada odgovaram na Vaša pitanja, svi smo u opasnosti i preopterećeni da sačuvamo svoje zdravlje, i zdravlje svojih bližnjih. Vodim se onim – i to će proći, što je stajalo zapisano na prstenu Aleksandra Makednonskog. Mislim da često zaboravljamo na sebe, na svoj um i telo, da žurimo i preopterećeni smo različitim informacijama, a u našem telu ostaje sve zapisano. Relativno skoro sam naučila da dišem, duboko i dugo – i spasilo me je. Ponavljam sebi nekoliko puta u toku dana – diši. Tim procesom sebi dopuštam da izdahnem loše i udahnem dobro, i iako zvuči kao kliše, oslobađa me. Moramo se podsetiti da dišemo, osamimo se i damo sebi priliku u svakom smislu.
Kog bi književnika izdvojila kao vrednog pažnje? Da li si objavila neko prozno delo i da li imaš u planu?
U književnom svetu postoji dosta sjajnih stvaralaca koje cenim i čiji rad je vredan pažnje. Filip Grbić i Stefan Đukić su autori koje sam otkrila nedavno i oduševili su me. Za sada sam objavila samo knjigu poezije, a za sebe pišem kratke priče. Možda u budućnosti dam priliku i proznom izrazu, ali i za to treba hrabrosti. Smatram da treba sačekati da reč sazri i dobije smislen oblik, pa je tek onda pustiti. Parafrazirala bih Andrića – jednom puštena reč samo raste i ide.
I za kraj, nekoliko stihova Nađe Lazarević.
Кao mi je svejedno
i stavljam s
ve u jedno
u jednu kutiju
zatvaram
zavarim
sebe zavaram
kao
savršeno me je briga
da li si
ili nisi
jer
i da jesi
i da nisi
kao me
ne dotiče
jer znam
da bi se živ
izvukao
iz streljačkog stroja
živog blata
daleke tundre
kao ne znaš
kao ne znam
zašto se
*
vraćamo
namerno
da se slučajno
mimoiđemo
i kao ne znam
da nije slučajno
ono čekanje
ovo ostavljanje
kao
mi se ne poznajemo
a pamte nas
stajališta
stanovi
gradski prevozi
kao
lako
olako
kao nikako
ni ovako
ni onako.
Ona vam je
vrela
pijana
noć
krst u ruci nevernika
ustav bez države
ona vam je
zabranjena zemlja
na dohvat ruke
pa ima grubu
reč za pozdrav
kao
poslednji metak u cev
i ona vam je
nova filozofija
koju svi poriču
a ipak
o njoj raspravljaju
ona vam je
lupanje vrata
rušenje zida
gaženje pravila
ona vam je
cunami bez najave
fusnota koja sve menja
sama sebe jede samu
*
sebe rađa
ona vam je
divlja zver
pitoma biljka
sama bez sebe
sama sa sobom
ona vam je
obećani rat
oklevetan pakt
lažni dogovor
tajni prigovor
ona vam je
nož pod kaputom
poslednji dinar
koji spasava poslednji dinar
zbog kojeg se zadužujem
ona vam je
čvrsto obećanje provalija za lomljenje
vrata sidro na dnu mora
soba bez izlaza
taman hodnik sa bezbroj ulaza
ona vam je
otvorena rana
zašivena posekotina
jad pod srcem
