Čovek, nekako, kako stari i ulazi u sad već ozbiljnije godine, tako mu u misli dođu, neki događaji, pojave iz mladosti, i onda sa ove tačke gledanja, pokušava naći neke od odgovora, zašto je nešto tako bilo, pa se okončalo.
Od dosta „veza i vezica“ koje su prodefilovale kroz mladost i sa različitim težinama i „kvalitetu“, što ozbiljne ili neozbiljne… Hm… Sad se pitam, da li u to doba, može i biti nešto ozbiljno, doba mladosti, brzog zaljubljivanja i odljubljivanja !
I… Tako, „uđem“ ja u jednu vezu, sada se sećam sve kao kroz maglu i tako to krene, bili smo blizu življenja jedno od drugog, tj. delila nas je samo jedna ulica. Često sam dolazio kod nje, upoznali me njeni i onako delovalo je sve normalno. Izlasci u grad, povratak kući, praćenje i onda kad se na rastanku treba poljubiti: – Nemoj, pokvariću, šminku, ili ruž sa usni, tako nešto je bilo – !! Ja, onako miran, odem i raziđemo se, do sledećeg puta.
Taj sledeći put, neka kiša, odvratno a mi se dogovorili da izađemo i opet komentar: – „Slobodane, eto vidiš, kako sad da idem po ovom vremenu, sva ću se isprskati, a ti nemaš kola“ ? Tog časa, sada po sećanju, počeo sam osećati neku nelagodnost, ali nisam tome mnogo pridavao pažnju, ali druga strana, očigledno jeste…
Trajalo je to još neko vreme, i onda mi saopštava: „Vidi – reče ona, ja ne želim da se više viđamo (tada se taj termin viđanje koristio), gotovo je“… Onako, rečeno hladno, bez nekih emocija, kao vid obaveštenja kad okačite na oglasnu tablu ?
– Pa zašto, šta nije u redu… sećam se ovih moji reči, kao vapaj, sad mi i dođe malo smešno, sa ove pozicije i godina koje imam… Odluka beše ipak neumoljiva. Nisam se lako pomirio, čak sam joj i poslao u koverti, lepu sliku u boji, kako Ja stojim i držim saveznu štafetu mladosti, na bini, a dole „ispod mene“ na hiljade građana. Tu sliku mi je vratila, nije htela da je uzme… Ali, ja opet uzmem i vratim joj tu sliku istom brzinom, kao kad sam je primio…
Slika je, ipak ostala kod nje, verovatno nije imala, ili živaca da je ponovo vraća ili se sažalila pa je zadržala… A, slika lepa, samo da je možete videti…
Sada sa ove pozicije, dođe mi krivo i žao, što sam joj tu fotografiju po vraćanju, ponovo vratio, jer više je nemam, a i ona je svedočanstvo jednog vremena.
Ne znam, žao mi te slike… Nije je zaslužila da ima… Sad mi je baš krivo što sam je dao, eto priznajem !
*****
Ne znam, šta je sada sa tom devojkom -ženom-… Došla su potom zla ratna vremena, svako je otišao u nekom svom smeru i putevi su se razišli.
Mislim, da me nije dovoljno volela, a nešto ni ja za sebe, ne mogu garantovati da sam isto osećao…
