Kada su vodili moju totalno paralizovanu malu sestru u Italiju na lečenje nije joj ni tamo bilo pomoći. Ja sam bila još manja, nisu me poveli. Kasnije je moj tata ponekad sa ushićenjem ponavljao reč “bambino” koja mu se u italijanskom jeziku svidela. Izgovorio bi je sa osmehom i milozvučno, oduševljen što je tako lepa. Rekao mi je da je najbolje ime za jednu moju igračku od meke gume baš to, “bambino”. Mislim da je bila žirafa, ne sećam se.
U užasu što mu je dete trajno nepokretno znao je da nađe malo vremena da provuče pozitivne niti. Kod njega nikada nije bilo jadikovanja niti predaje. Ili je ćutao o svom bolu ili je pokušavao da pronađe bar neku lepu životnu strunu.
Nemo sam učila od njega da budem slična. Jer deca ne upijaju od roditelja savete već način na koji oni izdržavaju život i šta sopstvenom životu daju.
Tata, nadam se da ću jednom biti sasvim jaka kao ti. Nadam se.
Tvoj bambino.
Izvor: www.samovoli.wordpress.com
