fbpx
spot_img

Prijateljstvo, ljubav, sloboda… ili Hugo Prat i Korto Malteze – deo VII – Kako došlo tako i otišlo

Nalik pomenutom jazu između intelektualaca šezdesetih i sedamdesetih godina koji se ogledao u podršci ili osudi Prata i njegovog najuspelijeg dela, danas se to ponavlja u nešto izmenjenom obliku. U svetu se više niko i ne trudi, bar što se tiče etabliranih imena strip-umetnosti, da negativno kritikuje Pratov univerzum. Iako u tom svetu stvari odavno ne stoje baš onako kako bi trebalo, makar umetnost ostaje još uvek nepobeđena pred silovitim naletima kiča i šunda i još uvek vodi u toj utakmici bez obzira na to kakvu zaradu donosi. Kod nas je taj odnos unekoliko drugačiji, jer je još od podele na “Obiliće i Brankoviće” mešanje baba i žaba postalo svojstveno onom delu populacije koji bi želeo da bude neko drugi. Naime, pored vrhunskog romana Radoslava Petkovića „Sudbina i komentari” , gde je sebi mesto našao i Korto Malteze vodeći taj roman do Ninove nagrade i jedne avanture u romanu velikog srpskog pisca Vladimira Pištala (koji je takođe ovenčan Ninovom nagradom za jedan drugi roman – “Tesla portret među maskama”) koji nosi njegovo ime, Kortovo ime pojavljuje se i kao ime glavnog junaka romana “Više od nule“ Zvonka Karanovića. Pored vrlo malo prostora za osporavanje, usudio bih se da kažem – fenomena i Huga i Korta sažetih u jedan mit, neki su ipak (istina vrlo neuspešno i nevešto) pokušali to da izvedu. Na prvom mestu mislim na autora koji je čak u jednom intrvjuu uspeo da izjavi da mu je srpsko narodno predanje kosovskog mita dosadno. Dosadan mu je mit preko koga je trebalo da stekne neka od svojih prvih saznanja o sopstvenoj mikrocivilizaciji, mit preko koga ona dostiže svoje najveće domene i njegov najblistaviji biser koji ga ovaploćuje, narodno predanje i njegova sublimirana poetika pred kojom su zastali klasici poput Getea, braće Grim, Helderlina i mnogih drugih koji su apostrofirali epski rezervoar srpskog duhovnog nasleđa, njegov autohtoni kvalitet kojim se popunjava tradicijski plan evropske civilizacije i kulture – što samu kulturu, novim i drugačijim kvalitetom, čini kompleksnijom i estetski dovršenijom. Najveći paradoks od svih, je taj što se intervju o kome je reč odnosio na njegov tada objavljeni roman „Duge noći i crne zastave“, u kome su glavni junaci priče tri pobratima – Obilić, Kosančić i Toplica. Jedna od najinteresantnijih izjava u tom tekstu jeste ta da se njemu više sviđa anglosaksonsko predanje i da je na njega ono izvršilo najveći uticaj. Knjiga koja je prethodila „Dugim noćima“, po kojoj je i postao poznat i koja je izazvala izvesne kontroverze nosi naziv „Konstantinovo raskršće“ i prodata je u velikom tiražu i doživela je ogroman uspeh. To nas vraća na već pomenutu tendenciju kiča i šunda, jer se taj uspeh može porediti sa uspehom njegovih koleginica koje objavljuju pod istim barjakom hiperprodukcijskog izdavača Lagune i njima sličnih. Da ne bude sve toliko crno, u celoj toj priči o borbi paraknjiževnosti i književnosti na našoj kulturnoj pozornici postoji i jedna svetla tačka, a to je činjenica da se na disku koji ide uz njegov roman nalazi muzika koja bi mogla da se nazove umetničkom, za razliku od nekih njegovih kolega kojima izvedbe na diskovima potpisuju estradni „umetnici“, a sve to kao deo kobajagi kreativne kampanje njihovih izdavača. Pored talenta za pisanje, ovaj ambiciozni pisac se oprobao i kao scenarista stripa i urednik jednog magazina za strip, a, Boga mi, i u kritici, i ovoga puta stripa. Naime, potpisuje jednu knjigu u izdanju izdavačke kuće Mono i Manjana, knjigu koja se tobože bavi ogledima o stripu, za urednika tog izdanja on je veoma talentovan kritičar. Knjiga nosi naslov „Kiselo i slatko“ i jedan je od pokušaja njenog autora da postane deo urbane kulture, jedan od dokaza za to je i način na koji pokušava da komunicira sa potencijalnim čitaocem, pa sve pršti od psovki i žargonskog izražavanja – vrlo kritički. Međutim, drugi dokaz je podmuklije i perfidnije predstavljen: na koricama se kao izraz njegovog revolta prema Kortu Maltezeu nalazi upravo njegov lik, čime pomalo frigidno dočarava svoje analitičke sposobnosti koje se naravno kod tako vrsnih i talentovanih kritičara svode samo na puki ukus, a o ukusima ne vredi raspravljati. Znači, pokušao je da postane deo tako željene urbane kulture tako što je podvalio sebe i svoj rad u koricama ikona iste te urbane kulture. Huga, Korta i sebe pokušava da svrsta u paradigmu svojom kritikom i analizom sveta koji ne razume, pa jasnim buntom prema Hugovom univerzumu, koji po njegovom mišljenu donosi, kako kaže, jako dosadan strip, gde su priče previše razvučene, i doslovce rečeno: „stripu punom preterane patetike i ispraznog filozofiranja“. A onda se, kao malo dete, na određeni način ogradi, da bi valjda sve bilo puj piki ne važi. O ovom piscu, kritičaru, analitičaru i šta sve ne, ne bismo imali ni šta da dodamo osim intersantnog i skraćenog rezimea sažetog u jednom pitanju koje glasi : kakav je to pisac ili kritičar kome je dosadno to o čemu piše? Dosada jeste osnovno svojstvo entropije smisla u modernom svetu, stoga je, valjda, nasušan interes za ono što nije takvo.

Međutim i nije toliko važno kakvi se romani pojavljuju pod okriljem izdavača bez autoriteta kojima je jedina vrednost novac, nije važno ni što se paraknjiževnost ustalila na boljem mestu na knjižarskim policama u odnosu na onu pravu i što trenutno vodi u toj utakmici opstanka – sve će to, s obzirom na to da ima malu vrednost, otići kako je i došlo – vrlo brzo. Pošto su recenzent i urednik knjige „Kiselo i slatko“, neosporni poznavaoci, da se najjednostavnije izrazimo, materije, koji su u ovom slučaju plaćeni da daju autoritet izdanju za koje tvrde da ima neosporni kvalitet, postavlja se pitanje da li su uopšte pročitali tu knjigu ili postoji neki drugi razlog provodadžisanja iste. Možda sa tim ima neke veze i to što je jedna od prethodnih knjiga ovog autora – „Konstantinovo raskršće“, bila u užem izboru za Ninovu nagradu?! Ipak nije pobedila. Ostaje činjenica da bi i otelovljeni u ovom svetu siroti Korto bio na njihovoj strani, budući da oni imaju puno da izgube.

Dimitrije Kebara
Knjige, knjige, a ne zvona i praporci!