srbija je naša čerga
Kada noću putujete kroz Evropu noć izgleda svečano i blista poput božićne jelke. Za to vreme srpski gradovi svetlucaju kao svemirski brodovi na dnu okeana.
Ali kada potonete u san ili otputujete negde daleko, svojom čudesnom svetlošću, koja se probija kroz vekove kao sjaj umrle zvezde kroz gluvu tamu svemira, obasja vas svojim sjajem i toplinom naša voljena mati Srbija.
U nekom delu naše, genetski raznolike slovenske duše, zaista treperi ta čudesna svetlost.
Tako osvetljeni, iznutra, ličimo na strašila, na glave od duleka kakve deca na selu prave pa pale sveće u njima da s večeri plaše prolaznike.
Tako, iznutra osvetljeni, stojimo vekovima nasred puta nekome ili nečemu. Sili i zlu. Prolazimo kroz vreme kao kroz crnu šumu.
Iz Srbije u Srbiju idemo, iz Srbije u Srbiju stižemo. Nikada nam dosta ni puta ni Srbije. Gde god da smo u Srbiji smo. Za nas drugog nema do Srbije.
Srbija je naša čerga. Svuda gde odemo kao šator je razapilnjemo.
Pitam se ponekad, na koji to kamen, na koju to čuku da stanem pa celu Srbiju da vidim.
