saopštili su mi da imam zapaljenje pluća upravo u trenutku kada sam ugasio treću cigaretu iz drugog pakla i pio četvrtu turu vinjaka u drugoj kafani tog jutra.
jeste da me nešto tišti ali mene tišti od kako su mi brkovi porasli pa me niko ništa ne pita.
a eto, lepo ja već deset godina rešavam da prestanem da pušim. cela kuća, sve knjige, predmeti po kući ispisani su. na njima piše P.C.- poslednja cigareta.
da ne zaboravim. pisao sam i po kafanskim stolnjacima, po zidovima… deset godina ispisujem to čarobno p.c., gužvam, lomim cigarete. uveče ležem sa čvrstim obećanjem samome sebi – od sutra ne pušim ! ujutru se budim nasmejan, olsbođen, drugi čovek takoreći. konačno – klikće u meni taj drugi, taj bolji. javljam se veselo komšijama. preplavljen radošću tog trenutka udišem duboko pitki jutarnji vazduh.
a onda – jutarnja kaficaaa. dobro, dobro, ajde jednu, šta je to, pa neće da me ubije, jel tako? sada, kada sam već prestao da pušim, oslobodio se tog zla, što sebe ne bih častio tom jednom cigaretom, naravno poslednjom.
pijuckam kaficu, pušim cigaricu a gricka me savest, proradio mi karakter kad mu vreme nije.
a onda, mislim, ako sam do juče “ gazio“ dva tri pakla, pa šta je to dve cigarete za mene – ništa. odmor, havaji, zlatibor… pa i tri, što da ne? sportski.
tog dana, uz stalne ,napad – odbrana dijaloge, doguram do jednog pakla. pa i to je uspeh. već prvog dana svoje aktivnosti sam smanjio za pola. zar to nije uspeh? sva ta iskušenja čeliče moju kolebljivu poročnu dušu.
na kraju tog dana, uspešno privedenog kraju, uzimam olovku i na ivici stolice, jednog od preostalih neispisanih mesta u kući upisujem p.c..naravno tu je i cigareta pred spavanje. pa neću valjda da navijam sat da bih zapalio cigaretu.
nikotin je za mene već avet iz mraka, daleka prošlost.
bila je to teška odluka. zaspivam sa osmehom, kao nov čovek, čovek sa odlukom.čovek koji je rešio da od sutra započne nov život. zaspivam kraj stolice na kojoj krupnim slovima piše pobedničko P.C.
