Odjednom postade malen svet,
u grudima – fenjerčić svica…
žuljaju cipele trideset pet
na haljini nemira i snohvatica…
Žuljaju me šnale u plavoj kosi,
čudne misli što glavom jezde
i leptir – što mi poljubac nosi
u snu… kad se po nebu prospu zvezde…
I njegovo oko… plavo ko more
kada krišom u mene gleda,
na srcu se stvaraju bore,
a oko duše sto tona leda.
I tatino čelo… mrgodno, ljuto
na vratima sobe moje,
kad mi kaže… onako kruto:
“De, smiri malo bubice svoje!”
A one mile po mome telu
u ovih mojih dvanaest leta…
Nemir mi stvara boru na čelu,
pa mi teskoba telom šeta…
A iznad oka nebo poplavilo…
Gde sam najdraže igračke izgubila?!
Detinjstvo mi je najzad javilo,
da sam se prvi put zaljubila…
Pesma je nagrađena 3. nagradom stručnog žirija na međunarodnom festivalu pesnika za decu “Bulka” u Crvenki.
