Umiranje, dragi moji,
Nije ništa drugo nego oblikovanje
Svoje duše u cvet.
Umorimo se jednom tako
I svet nam bude stran
Od pobeda i poraza.
Od želja i snova.
Bane odnekud sumoran dan
Pomešan od tame i mraza
I nebo od olova.
Ispruže se zlatne lotre
Do nebeskog krova
I krenete u nedođiju
Kao iz priče.
A onda se zakačite
Za mesečev rep
I zaljuljate svemir,
I slično privesku od zlata
Na lančiću leta
Procveta nemir
ko probušen džep,
Stropoštate se
U grlo od blata
I vratite se na početak.
Umiranje, dragi moji,
Obično dođe na crni petak
Ili kada je post.
Odjednom se pojavi
Nevidljivi most
Preko kojega
Morate preći.
Bez kofera i lica,
Sasvim slobodni
Kao iz boja,
Krenete tako ka novoj sreći
Umorni od sopstvenih
Iluzija
I ubeđenja.
Nalik na svetlo svica
Koje oku prija,
Šapnete svetu samo:
“Doviđenja!”
I poletite sami
I svoji.
Iza vas ostaće
Neko drugi
Zvezde da broji
I odoleva tami.
Ostaće neko
Ko vas iskreno voli
I suzama ljubi.
A vi, ko bagrenje
U jesen goli
I za plakanje grubi
Požurite daleko,
S one strane duge
Ko ringišpil
U vrtlog mlečnog
Puta,
Gde se ponovo
Srodne duše jate,
I čekate puni tuge
I srca odškrinuta
Da vas opet
Na ovaj šašavi
Svet vrate.
