Do nedođije
plovim na vrhove trepavica
što klanjaju kad se sklope
masivne kapije stvarnosti.
Odabranom senkom svetova,
skriven u nepostojanju
postojim – živ.
Rođen kao maslačak u šumama divljeg kestena,
svoju istinu ne bojim ukusom slatkog krompira,
već se poput prskalice,
rasprštim u neuhvatljivo jato albatrosa
na plavoj pučini jutra.
Plišano sunce istine,
prozračnom igrom bunila,
sjedinjuje iskidane delove duše
na krilima spoznaje realnosti.
Šireći ruke,
pod prstima ne osećam ukus ljubavi.
Izmiren do prvog iskušenja,
pokrivam mirise duge
gorkim kricima grčenja usana,
dok ljubim sliku pokisle jeseni,
u tek procvalo proleće.
Iz nedođije
se uspinjem ka svetlu.
Otvaraju se masivna vrata stvarnosti.
Ponovo postojim,
Ponovo me nema.
