I
Noć rasipa setu – migolji tišina,
Povrh grada dusi zavilene kobno…
I onda se sruči oluj gnusnog Splina,
Po krvavom srcu što snatri teskobno!
Nežnost, Čežnja, Ljubav, fina osećanja,
Premetnu se hitro u smoždena htenja,
Jer Splin, ohol vladar, kome Demon klanja,
Pečatom utisne smrtolomna vrenja!
Tuga kao otrov krvotokom jurne,
I pretvori oči u pećine tmurne!
Tad pesnik u transu, s licem bolnog grča,
Obavijen Splinom, ko pokošen klone.
Poslednje se misli stihijski odrone,
I kroz procep skliznu životnoga vrča!
II
Hladne senke zure i aveti gmižu,
Samo kišni zveket Parizom se čuje.
Jezici vatreni Splina kožu ližu,
Njihov žežni dodir leguru Zla kuje!
S krovova limenih voda ritmom treska,
Dok u sobi mračnoj Pesnik trohej sriče.
Svaka reč je rana… Nož čeličnog bleska,
Kida vruće tkivo… Život trom izmiče.
Neizvest simbole crne noćcom otka,
Duša – vrli pelcer, sasuši se krotka!
A Splin nezajažljiv halapljivo guta,
Ostatke od srca koje čeljust mrvi,
Zapenuša čelo od sopstvene krvi,
Porozna misao po pasažu luta!
III
Osvitu je trenut, pogurena avet,
Uz rzaj i ciču ka Podzemlju letne.
Ophrvani Pesnik zapisuje Zavet,
Šifrovanom strofom kap krvi umetne!
Kiša već sustaje, nad Parizom vedri,
Toplozračje Sunca lakoletno vrca.
Nežnost, Čežnja, Ljubav, nanovo se nedri,
I oporu koru mraka Svetlo skrca!
Tada Splin oslabljen kao magla slegne,
I omamljen Pesnik trn-posteljom legne!
Tek na stolu prašnom Zavet-pesma osta,
Ko molitva blaga, uz anđelski trepet,
I potom se začu bruj, huka i lepet,
To Svetlost odgoni Splin – nenadnog gosta!
Pariz, 2015.
