Sasvim (s)lično: Možda bih

Možda bih otputovala negde. Ne baš daleko, ali ne ni tako blizu. Taman da osetim elan na početku i nostalgiju na kraju. Možda bih ostala dugo, ali ne mnogo. Taman toliko da budem srećna kad se budem vraćala, jer kakav je to put, ako se ne uželiš doma svog?

I uvek bih se vratila, čak i da me nikone čeka. Čekao bi me grad, ulice, noćna svetla, miris brze hrane i poslednji autobusi koji iz grada voze na naselja. Čekao bi me povetarac u toploj avgustovskoj noći. Bilo bi mi možda malo hladno, ali ne bih marila. Pomislila bih na svoju postelju u kojoj dugo vremena nisam spavala. Svakako bh se vraćala noću. Noć svakog dočeka, a najviše voli usamljene. Privuče ih uz sebe i obvije poput najmekšeg ogrtača ipruži osećaj smirenosti. Volim smirenost posle dugog puta.

A sledećeg dana kad bi me probudilo još uvek letnje i sjajno sunce, možda bih odmah ustala, otišla na prvo jutarnje hladno tuširanje, obukla jednu od onih haljina koje sam nosila na nekoj zabačenoj plaži na kojoj me niko nije poznavao i išetala iz stana.

Prošetala bih gradom i usput okrenula par poznatih brojeva. Možda bi se neko i javio i rado prihvatio moj poziv na kafu. Sela bih sa tom nekom dragom osobom u baštu nekog omiljenog kafića i ispričala bih joj najzanimljivije priče sa putovanja.

Možda bismo se smejale nekim glupim internim šalama. Pitala bih tu osobu kako je u gradu, da li viđa još neke nama drage ljude i da li ima nešto novo? Odgovorila bi mi da je sve isto i da je u gradu jednako dosadno kao i pre mog odlaska. Ispričala bi mi potom par zanimljivih priča koje sam propusila. Opet bismo se smejale. Možda bi organizovale neki noćni izlazak ili okupljanje . bilo bi mi baš drago što sam se vratila.

Možda bih kasnije provela ostatak dana kod kuće, možda sama. Zaboravila bih na ostatak sveta i razmišljala o budućnosti, nešto baš kao sada. Možda bih u svim tim zbrkanim mislima pomislila na njega i poželela da ga zagrlim. Onda bih ponovo prolazila kroz ona vremena koja smo delili. Zapitala bih se gde je sad? I da li bi mu možda bilo drago da me vidi? Još uvek bih imala taj broj telefona koji koristi. Nazvala bih ga. Možda bi to bila greška, a možda, baš možda bi to bio najbolji potez. Možda bi to bio moj dan, jedan od onih koji su ispunjeni i srećni.

Možda bih predveče pozvala majku i pitala je za neki recept za sutrašnji ručak da mi preporuči. Kada bih joj čula divni glas i ono poznato podrhtvanje u njemu, rastužila bih se. Iako mi je već dosadilo putovanje, iako nisam planirala to, rezervisala bih odmah posle našeg razgovora povratnu kartu i obradovala bih roditelje iznenadnim dolaskom. Ponela bih sa sobom par suvenira sa putovanja koje sam namenila njima.

Slučajno baš tog dana svi bi se okupili tamo i brat i sestra i njihove porodice. Možda bi to bio nečiji rođendan i svi bi se međusobno iznenadili zbog tog spontanog okupljanja. Sreća bi bila prosto opipljiva. Smeh bi odzvanjao u prelepom dvorištu u hladu starog oraha. Majci bi potekle suze radosnice i rekla bi da samo za ovakve trenutke još uvek živi.