DIOGEN
Diogen je slovio kao čudak. Stalno je nešto ronđao sebi u bradu hodajući besciljno po Atini. Jedno prilikom, nakon svađe sa komšijama, upalio je fenjer u sred bela dana i krenuo ulicama Atine. Pitali ga šta traži, a on jednostavno odgovorio: Tražim čoveka!
Ko zna, možda je i tražio, ali, našao je vinsko bure. Bilo je oveliko, i puno dobrog vina. Nema lošeg pića, ima samo loših pijanaca, a ja nisam taj. Revnosno je počeo da prazni bure, kako bi sebi obezbedio stambeni prostor. I u istoriji će ostati poznat po tome što je živeo u buretu. A moglo je i drugačije.
Nije bilo lako popiti toliku količinu, ali, bio je u dobroj kondiciji. Omamljen od pića, legao je u „isušeni“ deo bureta i uživao u sunčanim zracima koji su dodatno doprinosili pospanosti i opuštenosti. Nije imao dobar pregled spoljne situacije, zraci su mu udarali pravo u oči. Ali, toplota sunca mu je prijala.
Tada se dogodio i istorijski susret.
Aleksandar Veliki je u časovima dokolice obilazio Atinu, razmišljajući o novim osvajačkim pohodima. Sve je to ispunjavalo njegov ego. Čak i ponizni, podanički pozdravi Atinjana.
Na blagom uzvišenju uglada bure, a iz bureta vire nečije noge. Začudi se nastaloj sceni i naravno, upita svog asistenta, koji mu je bio u pratnji, istina na odstojanju od desetak metara, čije su to noge.
– Već se pročulo da u buretu živi čudni, samosvojni filozof Diogen. – saopšti mu asistent, zadovoljan što je dao prezizan odgovor Aleksandru.
– Idem da ga upoznam, baš me zanima taj lik. – reče Aleksandar i krenu uzbrdo.
Dođe do bureta iz koga su virile noge Diogena, širio se vonj neokupanog stanara bureta i čulo lagano hrkanje.
– Pozdrav velikom Diogenu, čuo sam za tvoje filozofske mudrolije. Šta mogu da učinim za tebe?
Onako bunovan, nečijom senkom zaklonjenog sunca, nije video ko mu se obraća i nije baš najbolje razumeo njegove reči.
– Skloni mi se sa sunca! – bila je njegova prva reakcija.
Aleksandar, iznenađen načinom obraćanja i ignorisanjem njegove veličine, a negde u duši milostiv prema filozofima, okrete se i ode.
Kad je Diogen čuo ko je to bio, uhvatio se za glavu. Zbog glupe atinske demokratije propala mu je šansa da se konačno skrasi u uslovima koji bi mu omogućili bolje razmišljanje a i bolji život.
U apsu!
Dušan Puača
