Nebo su išarali tamni oblaci. Mila je stajala sama, okružena snegom.
Svi seljani su se skupili pored furuna u kućama. Nisu je voleli jer je drugačija, ne voli memljive priče, ne ume da psuje i tračari, uvek ima odsutan pogled i nisu želeli njeno društvo. Radila je mnogo, na njivi, u kući, kuvala, prala, negovala cveće u svom domu i u dvorištu, cepala drva za ogrev, sve što su i ostali radili, i više, ali su je opet ogovarali. Neprilagođena i nevoljena ostala je usamljenica.
Muž je nekad voleo ali pod uticajem učmale sredine počeo je kinjiti, bezobzirno je zvocao i uskraćivao sve što je njoj lično bilo potrebno. Postao je pravi vuk — razmišljala je.
— Hoćeš li ikad biti kao druge žene? — besno bi govorio gledajući je kao bezvredno biće.
Ćutala je i trpela. Kad se napije i nasluša zluradosti u kafani, znao je i tući, čupati za kosu, iživljavati se dok ne zahrče od alkohola i nemoći.
— Nemoj, Jole, molim te, šta sam ti uradila? — cvilela je dok je teška ruka mlela krhko telo. Bio je posebno opor pred drugima, ponižavao je i tako se dodvoravao tračarama i zgubidanima koji su vrebali kao vrane i hranili se njenom tugom.
— Napokon sama — radovala se.
Nije osećala hladnoću iako je severac opasno fijukao, zaplitao joj odeću, mrsio kosu, vrtložio misli i razvijao maštu. Zaplesala je od plamena unutarnje vatre, raširila ruke i vrtela se u ritmu svoje različitosti neumorno kao Aska, a glas koji je izranjao iz sopstvene oluje razbudio je i poslednji atom tela. Rasplela je kosu, raširila rukom pleteni veliki vuneni šal koji je štitio od hladnoće i dušom nebo dosezala.
— Napokon — šaputao je vetar, a ona je lebdela i pevala stopljena s nepredvidivim ritmom. Shvatila je da je zima njeno vreme. Svi se povuku u svoje omeđene prostore i tad može da igra i da se odmara daleko u samoći. Svedoci čudesnog plesa su bile smrzle travke, radoznali vrapci koji su zapevali još glasnije i stopili svoje dživ dživ u bezvremenu ariju s Milinim kristalnim glasom, a veliki šarplaninac se potpuno umirio. Ogolele grane su se belele od snega, a na jednoj su dve veverice radoznalo osluškivale i gledale zimski potpuri slobodne duše. Plešući ispevala je odu samoći, a vetar je nosio glas daleko, daleko…
Oblaci su se razilazili. Spuštao se mrak. Brzo će i Jole iz kafane. Ako je ne zatekne u kući ne sme ni pomisliti šta će biti. Mila se uputila u zadimljenu kolotečinu sanjajući o svim budućim igrama u snegu. Hodala je polako i nevoljno.
— Mogla bih i pobeći — sinu joj želja dok je tama osvajala belinu i nepredvidivosti šume.
***
Jole je besan pošao da traži svoju ženu. Nema je već dva dana, svi kućni poslovi čekaju vredne ruke.
— Samo kad je se dočepam. Platiće mi! — mrmljao je sebi u bradu obilazeći komšije i lutajući po obližnjoj šumi.
— Gde je nestala, skitalica. Svet mi se smeje zbog nje — sažaljevao je sebe, ne razmišljajući o opasnostima koje su mogle snaći Milu.
***
— Nestala je — brujalo je selo i počeli su ispredati najneverovatnije priče. Trajale su celo proleće, leto i jesen, a najviše su se razvile sledeće zime kad su odmorni i besposleni čuli ponovni eho božanstvene melodije, iste one koja je počela s Milinim nestankom.
