Ne tako daleka je budućnost. Megakorporacije, koje predvodi Eontek, su preuzele svet. Sve je pokleklo njima – religija, monarhije, repubike, javni i privatni život. Ceo svet je obuzet. Samo se jedno malo ostrvo i dalje čupa. Okružena nekom čudnom maglom, Zona Isključenja krcata je ljudima koji komuniciraju telepatski, što preko magle, što međusobno. Predvodi ih Vučica, u matrijarhalnom društvu gde se sve preraspodeljuje jednako, gde korporacije nemaju udela, gde se pruža otpor.
Eontek saznaje za ostrvo, i u planu im je da kreiraju novu azbuku, kao i da putem muzičkog pop-dvojca infiltriraju svoju ideologiju u redove Zone. Ali to se ne dešava. Ćirilica postaje kontrasredstvo, pop-dvojac dobija ime Daibog, i zajedno deluju protiv represije. Gospodin R, rukovodilac Eonteka, vrši invaziju na ostrvo i kreće u direktno potiskivanje pobune. Jedan od dvojca strada, drugi izgovara reči koje postaju mantra mase. Pokret postaje toliko jak, toliko intenzivan, da čak i Gospodin R popušta. Ostaje samo muzika.
Ovo je ukratko radnja grafičkog romana „Daibog“, čiji je autor Filip Radonjić, poznatiji kao Filip Black. Rođen u Beogradu i formiran u Njujorku, kako voli da istakne, ovaj umetnik je sve svoje sirove emocije, svu anarhističku pank estetiku koju inače rabi u radovima, preneo u jedno štampano delo koje zajedničkim silama plasiraju Makondo i Urban Reads. Korišćenje minimalizma, crno-belog, ćirilice i ljudske figure u dinamičnim pozama je njegov bread and butter, što bi njegove kolege iz Bruklina rekle. Dakako sve to vidimo i u ovom grafičkom romanu (koji je, na trenutke, dakako i strip, ergo recenzija). Mešavina fotografije, digitalne obrade i tradicionalnog crteža govori dosta o tom anarhističkom, antiautoritarnom delu Blacka. Na trenutke deluje kao da gledate rotoskopirani animirani film iz sredine sedamdesetih, sa isprekidanim ali nimalo nekinetičkim pokretima.
Tradicionalna olovka je takođe ovde prisutna, ali više kao grafit, kao žvrljotina na zidu, kao buntovni izraz mladog pankera koji neće da radi kako mu se kaže. Dakako, svi ti grafiti odišu istim minimalizmom kojem je Black sklon; grube skice slova se uklapaju sa maltene mašinskim fontom ćirilice koju Black dekonstruiše i rekonstruiše duž ovih šezdesetak tabli. U podnaslovu „sajber pank slovenska deluzija“, jasno vidimo šta je ovde pank a šta je slovensko.
No, imamo i ovo „sajber“, ili preciznije, ovo „sajber pank“. E, pa, to možemo da pripišemo njegovoj ljubavi prema Beogradu i brutalističkim zgradama koje špartaju istim. Tu pomalo podseća na sestre Živković i njihovu ljubav prema tim betonskim gigantima. Ili pak na ruske moderne umetnike koji vazda pronalaze inspiraciju u skiciranju Geneksa, Televizorke i drugih zdanja što deru novobeogradsko nebo. Premda je u pitanju urbana, moderna sredina, i dalje se kosi sa onim što Eontek predstavlja. Futuristički milje je probušen upravo tu gde magla govori sa mladima, mozgovi su umreženi, ekrana na sve strane, a muzika bruji elektronikom. To je otprilike „sajber pank“ koliko vam duša ište, lokalni Džoni Mnemonik renderovan crno-belim obrisima.
OK, a šta je tu deluzija?
To na vama ostavljam da overite.
„Daibog“ nije štivo za svakoga. Blackov stil je nešto što se ili prihvati ili odbije. Njegov konceptualni pristup ume pokatkad da bude malo pojačan – malo više – u odnosu na savremenike. Čak i u svetu apstraktnih grafičkih romana, „Daibog“ stoji kao delo za sebe. Međutim, kreiranje njegovih likova je i te kako na zavidnom nivou. Recimo, uporedimo Vučicu i Gospodina R. Na prvi pogled, mogu da vam budu odbojni; Vučica deluje maltene kao svaki mogući arhetip jake žene predvodnice, što je danas i te kako koncept koji je prezasićen. Gospodin R., pak, deluje kao stereotipni Veliki Brat, opaki zlokobni kapitalista koji samo gleda pare. Ali nisu takvi. Dizajn Vučice vam govori priču, kaže vam da je ona angažovana ratnica, sila prirode koja promišlja šta treba da radi i kako da deluje dalje. Gospodin R., interesantno je navesti, je figura od krvi i mesa, sa dizajnom koji ne izbegava da pokaže ono ljudsko u njemu. A to je veliki pomak za jednog autora sa izričito antiautoritativnom crtom. Podseća me pomalo na negativce iz „V kao Vendeta“ Alana Mura; i dalje kontrolišu svet, ali u privatnim trenucima pokazuju svoju slabost, svoju ljudskost.
U moru sličnih projekata, „Daibog“ se ističe. I ako je sreće, viđaćemo još projekata gde se umetnici poput Blacka vraćaju svojim korenima, ali vešto uvezuju elemente svog starog i svog novog sveta u kroskulturalni siže vredan pažnje.
