Smutna vrimena, Ćevin deran je staso za vojsku i valjalo je kakogod izvest da deran nejđe u rat. I sad šta će ajc Ćevo kod Fane stare opajdare koja je uvik svašta znala.
Iđe jesapi pa će je pitati kako da reši da mu deran nejđe u vojsku , ako baš i mora a pa nek to budne tute digod.
Čim je kročijo nogom u avliju a čopor vašaka na Ćevu –jedni ispod badnja, drugi ispod šupe ta nema odkaleg ne.
I skobu oni Ćevu, ovaj naslonijo gujcu na kapiju uvatjo se rukama za lece od kapije i ćuti a vaške glede u njeg i ćavkaju .
Nesmi Ćevo ni pisnit, kad jedared eto ti Fane napolje u ponđuli , na glavi joj vikleri u ruki nika turpija i turpija te njezine mačje nokte.
„Šta oš?“
„Faaaaaaaaaaaaaane..aaaaajjjjj me oslobodi ovi vragova vašaka, pa ćuuuu ti kast“-veli Ćevo a jedan veći bukšin mu se obisijo na tur i vuče pantalone osti Ćevo da kako progovori ovaj većma stiska sastrag.
„Mistooooooooo!!!“ –drekne Fana.
Vaške se povukle , a Ćevo lagacko došo prid Fanu i izdeklamuje šta je došo.
„Aj unutra“
Ušo Ćevo, sidne i sad oma Fana njemu .
„A di bi Ti da Ti sin iđe? „
„Ta nemarim ja bi da on u stvari ni nejđe u vojsku“
„Šta je? Zašto da nejđe???“
„Ta znaš ovaj rat i kojšta pa baš i nebi, a znaš on taki jaki ku bivol bolje da ostane kod kuće pa da mi pomogne oko josaga neg da iđe digod-ako imaš Fane kakog doktora pa da kaže da je nesposoban“
„Dva milijona solarno“
„Ček šta???“
„Ne pravi se luckast nego dva milijona novi vamo na astal pa će mo dalje divaniti“
Izvadi Ćevo na astal što je imo, malo je falilo koja ‘iljada i ajc oped u divan.
Fana utanači sve i za koji dan, ajc Beno prid vojnu komisiju ovi ga prigledadu i pošaljedu kod psihijatra.
Došo Beno natrag sa prigleda na salaš i ni pet ni šest uzo baćin tristać i gasa.
Trči Ćevo oma kod Fane pa se žali a ova veli da se mane trčanja da će doć deran kući , neg da mora štogod obavit.
I jeto ti jedared iđe Beno kući izlazi on a izlazi i nika gospoja al našminkana ku fanglom da je šminku vućala na se.
„DoooBAR dan! Ja sam Elizabeta“
Gledi Ćevo ispod micike i Boga moli da ga spasi od ove a Beno sav niki raskopčan ku Rus posli oslobođenja.
„Srce ajde dođi unutra“-veli Beno Elizabeti..
Ova mu se uvati pod ruku i pravac u čistu sobu, ova ziva pa počela škljocat s’nikim aparatom.
Ćevo se uzvrtijo pa se latijo divana a ova ga gledi pa veli a šta Vas muči stari???
„Pa znate gospojo ovaj moj Beno je nesposoban, za vojsku pa bi ja ako mošte eto i Vi kako god pomoć? „
„A naprimer šta ? –Konkretni budite“
„Šta da budem???“
„Jasni i glasni“
Tute Ćevi prikipilo pa onako iz petni žila drekne..
„Moj deran je LUD i NESPOSOBAN-ETO!!! „
Ova se trgnila, ispala joj čaša vina iz ruke i oma za telefon i veli…
„Ćao ovde Elizabeta , molim Te kolega pošalji jedan sanitet sa momcima na salaš iza Šarga salaša“
Eto Ti za par minuti hitna pomoć, spopali Ćevu i u bolnicu na psihijatriju.
Nise Ćevo dobro ni obazro a niki od dva metera u bilim mantilu veli…
„Matori ajde samnom kod doktorice“
Ušo Ćevo a ono Boga ti dragog ono, tamo Elizabeta…
Zinijo Ćevo a ova se smije ispod one šminke i veli..
„Čuj matori deranje ti se neće isplatiti, Ti si lud i ja ću Ti srediti penziju a tvoj sin je faca nad facama i sposoban –samo da znaš. I još nešto! Rodiću mu sina“
Gledi Ćevo, gledi i blene a ona njemu veli…
„I još nešto baćo što sina ludog praviš, a on to nije???..“
A Ćevo samo spušt’jo nos doli i ćuti…
„Ja sam mu sredila da bude u intendantskoj četi vozač, a Ti kad izađeš odavde a to će biti kad ja kažem e onda ćeš dobiti penziju i nećeš nikada više nikome ništa sređivati jer ću ja Tebe srediti i ovde sam za tebe doktorica a kod kuće ću Ti biti snajka“
Nise Ćevi baš zdravo sviđalo al izduro je kojkako i kad se sin svlačijo iz vojske i njeg su puštili sa psihijatrije.
Prvo što ga sačekalo je bilo sinovljovo vinčanje sa Elizabetom i onda je od snaje dobijo nagradno putovanje u banju.
„Jeto ja bi od svog diteta pravijo ludu , al jeto Bog to lipo izokrenijo pa ispo ja lud što u stvari i jesam, al vidjo je Bog moju dobru nameru pa me opametijo i to-
Kroz čudesne putove Gospodnje..
