Možda sam jedini čovek na svetu koji voli kišu
Kome ne smetaju mokre ulice i sivi oblaci
Koga tmurno vreme ne čini tmurnim
Naprotiv
Prosto ga vuče kada kiša stane
Da izađe na ulicu i prođe gradom
Mene vrućina ubija
A kiša me podseća na mene samog
Na nostalgiju, melanholiju, sećanja
Nemam problem sa kišom
I ne smeta mi kada negde treba da idem
Kiša ti omogući da ulice budu samo tvoje
A grad samo tvoj
Vrućina mi smeta
Kada zapeče ne može da se misli na pravi način
Sve je nekako prljavo, vruće, kao pred raspadom
Dok kiša sve čisti, vraća u normalu
Lakše se diše, misli, stvara
Ne znam zašto ljudi ne vole kišu
Možda se plaše onoga što kiša u njima izaziva
Sva ona stanja na koja nisu spremni
A mene to raduje, budi
Između isuviše hladnih zima
I pretoplih leta
Uvek bih birao kišu
Onu prolećnu, jesenju, letnju, svejedno
Samo neka pada i neka čisti
Svu prljavštinu sa ulica
Možda i ljudi posle kiše budu čistiji
U glavi, srcu, duši
Ko zna
Lepa je kiša i u prirodi
Kada te dočeka u šumi
Ili na moru
Kada odjednom sve nestane
I vidiš samo drveće, oblake, travu
Hiljadu različitih nijansi zelene
Lepa je kiša i u gradu
Kada stojiš na prozoru
I posmatraš kako pada
Tek po neko prođe
Odjednom sve stane i zastane
Zaćuti
Čuješ samo zvuk, u daljini
I ništa drugo
To volim
Zvuke prirode
I tišinu
Kada se ugasi buka, gužva
I kada na trenutke osetiš kako je sve skladno
I kako sve ima smisla
