Dušo moja, probudi se
Znam, ovo buđenje iz sna
Za tebe je mučno,
Mesecima su te trovali,
Vadili ti drhtaje
Mučili žučno..
Mislila si da će život bez muka
Večno da traje,
A samo si žudela
Da se i za te neko moli
Da za tebe haje..
Dušo slomljena..
Bolno je saznanje,
Ali ljudi nisu ni upola onakvi
Kakvi bi trebali da budu
Mučeći i sebe i druge, uludo
Emocije troše, uporno lupaju
O mermer glavu ludu
Iskrene reči bacaju u smeće
Kao da ne žele istinu da vide
Očekuju da im laž pokloni žeton sreće
Grebu, čupaju satiru,
Sve što im se na putu nađe
I oduvek im je ono tuđe bilo slađe
Dušo moja…
Lepša je istina gorka,
No slatka laž što se kičerajem diči
Misliš da za te života nema više
I da ako je nestala iluzija jedna,
Da je bila tebe dostojna
I tvoga plama vredna?
O, osvesti se dušo..
Tek prolećni odsjaj pupoljaka
Iz semena maslačka se rađa
Samo ako poželiš već sutra
U inat možeš se probuditi mlađa
Sklopi sad kutiju sećanja dušo..
Izvanđijala, neka ih,
Neka zasmrde na buđ
Već korozija se hvata na lica
Raskrinkanih paralaža
Odavajući počast licemerju
Raštrkanog stada
Koje je svoga izgubilo vođu
Te im sada duh po strašnim
Prašumama luta
Ne osećaju savest,
Napustio ih razum,
Jama beznađa ih guta
To su oni dušo, koji dušu sami 
Silom stiskaju i gnječe k’o gnjide
To su oni dušo,
Koji se ni pred Bogom
Na sudnjem času ne postide…
